Disciplinovanje djeteta, Dr. Ros Kembel

Nadam se da ću vama, dragi roditelji, uspeti dovoljno da naglasim da su disciplina i ljubav nerazdvojne, i da je kazna samo mali deo discipline. Ako roditelji žele da imaju dobro disciplinovano dete, moraju shvatiti da ono mora da se oseća voljenim i daje to najvažniji deo dobrog disciplinovanja. To nipošto nije sve, ali je najvažnije.

Ono što ste dosad pročitali u knjizi najvažniji je deo discipline i mora se primeniti ako želite da dobijete najbolje rezultate od disciplinovanja deteta. Nema svrhe čitati dalje ako niste primenili ono što ste pročitali i ako niste detetovo emocionalno spremište održavali punim. Ako se niste potrudili da se vaše dete oseća voljenim gledajući ga u oči, dodirujući ga i pružajući mu primerenu usredsređenu pažnju, molim vas nemojte da čitate dalje nego ponovo pročitajte prethodna poglavlja. Rezultati će vas inače razočarati.
Primena biheviorističkih tehnika kontrole bez temelja na bezuslovnoj ljubavi jeste varvarstvo i ne temelji se na Svetom pismu. Vaše dete može lepo da se ponaša dok je malo, ali dugotrajniji rezultati su više nego obeshrabrujući. Samo zdrav odnos zasnovan na ljubavi može da prebrodi sve životne krize.

Šta je disciplina?

Šta je zapravo disciplina? Kako glasi vaša definicija? U području vaspitavanja dece, disciplina je izgrađivanje detetovog uma i karaktera kako bi se naučilo samokontroli i postalo konstruktivan član društva. Šta to znači? Disciplina obuhvata učenje putem svih oblika komunikacije. Usmerenjem, uzorom, usmenim savetima, pismenim zahtevima, poučavanjem, omogućavanjem sticanja iskustva u učenju i zabavi. Spisak je prilično dugačak. Da, kažnjavanje je na tom spisku, ali to je samo jedan od načina disciplinovanja, i to najnegativniji i najprimitivniji. Nažalost, ponekad moramo i da ga primenimo, ali kasnije ćemo govoriti o tome. Sada ćemo još jednom naglasiti da je usmeravanje prema ispravnoj misli i ispravnom postupku mnogo bolje od kazne za pogrešan postupak. Sad kad nam je jasno šta je disciplina, razmotrimo njenu povezanost s bezuslovnom ljubavlju. Disciplinovanje je neuporedivo lakše kad se dete oseća iskreno voljenim. Ono želi da se poistoveti s roditeljima, a to može samo ako zna da je iskreno voljeno i prihvaćeno. U toj situaciji će moći da prihvati usmerenje roditelja bez protivljenja i neprijateljstva.

Međutim, ako se dete ne oseća iskreno voljenim i prihvaćenim, biće mu vrlo teško da se poistoveti s roditeljima i njihovim vrednostima. Bez jake i zdrave veze s roditeljima, zasnovane na ljubavi, dete gnevno, ozlojeđeno i neprijateljski reaguje na roditeljsko usmerenje. Ono svaki roditeljev zahtev (ili naređenje) smatra nametanjem i želi da mu se odupre.
U težim slučajevima, dete svaki roditeljev zahtev prihvata s takvom ogorčenošću da se prema roditeljskom autoritetu (a kasnije i prema svakom drugom autoritetu) postavlja tako da uvek radi suprotno od onoga što se od njega očekuje. Ovakva vrsta emocionalnog poremećaja je u zabrinjavajućem porastu u našoj zemlji, a nisu je pošteđena ni deca iz hrišćanskih porodica.

Dosad ste verovatno shvatili da je bezuslovna ljubav bitna za dobro disciplinovanje (učenje). Ako održavate emocionalno spremište vašeg deteta punim, ono će bolje reagovati na disciplinu (učenje). Što je njegovo emocionalno spremište praznije, to će negativnije reagovati na disciplinu (učenje).

Postoji jedan oblik primerene ljubavi o kom nismo dosad govorili, a to je usredsređeno (aktivno) slušanje. To je pažljivo slušanje deteta koje mu pruža sigurnost da razumete ono što želi da kaže. Kad dete zna da razumete njegova osećanja i želje, mnogo je voljnije da pozitivno reaguje na disciplinu, naročito kad se ne slažete s njim. Ništa ne uznemiri dete tako jako kao kad mu kažete da uradi nešto a ono oseća da ne razumete u kakvom se položaju ono nalazi. To ne znači da ćete udovoljavati svakom prohtevu ili hiru vašeg deteta; to jednostavno znači da slušate dete da mu se ne bi činilo kako svoj autoritet koristite ne mareći za njegovo mišljenje i njegova osećanja. Da li je to nerazumno? Ako mislite da jeste, onda ne smatrate svoje dete vrednom, nezavisnom osobom.

Razmislite o tome. Kad dete zna da ste razmislili o njegovom položaju i osećanjima, preduhitrili ste gnev i ogorčenje koji bi vas kasnije progonili. Zar i nebeski Otac ne čini toliko za vas? Hristos je rekao: „Molite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, otvoriće vam se. Jer svaki koji moli dobiva, i koji traži nalazi, i onome koji kuca otvoriće se. Ili ko je čovek među vama, koji će sinu svome, kada zatraži hleba, dati kamen? Ili kada zatraži ribu, zmiju da mu da? Ako dakle vi – budući zli – znate dobre darove davati svojoj deci, koliko će više Otac vaš koji je na nebesima dati dobra onima koji ga mole?“ (Jevanđelje po Mateju 7,7-11).

Usredsređeno slušanje zahteva barem gledanje u oči, a ako je moguće i fizički dodir i usredsređenu pažnju. Dobro je reći detetu da ga razumete (čak i kad se ne slažete s njim). Možete da ponavljate njegove misli i osećanja da biste ga uverili da ga razumete. Njegove misli i osećanja mogu da utiču na vaše misli i postupke.

Sećam se jednog događaja s našom šesnaestogodišnjom ćerkom Keri. Pet i ja smo joj jednog radnog dana dozvolili da ide da gleda rvanje u njenoj školi sa troje prijatelja. Rekli smo joj da dođe kući odmah posle meča. To je trebalo da bude oko deset sati. Obično joj do kuće treba između pola sata i četrdeset pet minuta. U jedanaest sati sam se zabrinuo; petnaest minuta kasnije nazvao sam roditelje jednog od dečaka. Oni su mi rekli da je društvo svratilo kod njih da uzmu automobil s gumama za sneg (vreme se bilo pogoršalo) i da su onda nešto pojeli. Izašli su iz kuće oko jedanaest sati i deset minuta. Keri je stigla kući dvadeset minuta pre ponoći. Bio sam ljut. Održao sam joj predavanje o odgovornosti, zabranio joj da izlazi nedelju dana i poslao je u krevet. Zašto sam tako reagovao i nisam je saslušao? Mislio sam više na sebe nego na celu situaciju. Nije mi bilo dobro te večeri i hteo sam ranije da odem u krevet. Sledećeg dana sam imao mnogo posla. S druge strane, ona je kasnila i nije nas nazvala da nam kaže da će kasniti. Pretpostavio sam da se u celoj situaciji ponela potpuno nemarno. Ali moja ćerka je mudra. Sačekala je do sledećeg dana da se priberem i da opet budem ljubazan da bi mi rekla sve činjenice. Znala je da ću je pažljivije slušati ako nisam ljut. Ispostavilo se da su deca odabrala duži ali bezbedniji put do kuće. Put je bio klizav zbog leda i snega. Govorila je istinu; sve se podudaralo. Bila je nemarna jedino kad nas nije pozvala da nam kaže da će kasniti. Izvinio sam joj se i umanjio kaznu.

Iz ovog iskustva možemo da naučimo dve stvari. Prva stvar je značaj slušanja deteta kad nam nešto govori. Da sam saslušao ćerku, mogao sam sebe da poštedim uznemirenosti, a nju bola a verovatno i gneva i ogorčenosti. Druga stvar je značaj kontrolisanja naših emocija u takvim trenucima. Smatram da su nekontrolisana osećanja – naročito nekontrolisani gnev – najveći neprijatelj svake majke i svakog oca prilikom vaspitavanja deteta. Zbog toga roditelj može da kaže ili da uradi nešto zbog čega će mu kasnije biti žao. Previše gneva, naročito onog nekontrolisanog, uplašiće dete. Može da izgleda da to poboljšava detetovo ponašanje, ali to je samo privremeno. Kako dete raste, preterani roditeljski izlivi gneva (gnevni ispadi) u njemu će razviti nepoštovanje prema njima, pobuditi gnev u njemu i dovesti do ogorčenosti.

Nekontrolisana osećanja u svakome pobuđuju nepoštovanje. Zašto da očekujemo suprotno od našeg supružnika ili deteta? I vi i ja dobro znamo da ponekad izgubimo hladnokrvnost. Ono što treba da zapamtimo jeste da ne treba da nas je strah od izvinjenja kad se smirimo. Iz nečeg vrlo lošeg može da nastane nešto predivno. Zapanjujuće je koliko komunikacija može da postane prijatna kad je jedan član porodice dovoljno zreo da se izvini kad pogreši – a neprimereno gubljenje pribranosti (preterivanje) može da bude baš takva prilika. Verovali ili ne, trenuci topline i bliskosti do kojih dolazi posle ovoga upravo su oni posebni trenuci koje ni dete ni roditelj nikada ne zaboravljaju. Oni su dragoceni. Preterane emocionalne reakcije mogu se tolerisati u porodici samo do određene granice, naročito ako ih ne prati izvinjenje. Treba ih svesti na minimum. Kako se to postiže?

Kontrolišite svoj gnev

Treba da znamo da se gnev teško kontroliše pod određenim uslovima. Neki od njih su: (1) kad je osoba depresivna; (2) kad je osoba uplašena; (3) kad se fizički ne oseća dobro; (4) kad je fizički ili psihički iscrpljena; i (5) kad njen duhovni život nije zdrav.
Mogla bi se napisati knjiga o svakom od ovih problema. Za sada je dosta da upozorimo svakog roditelja da brine o svom psihičkom, fizičkom, emocionalnom i duhovnom zdravlju. Nedostatak zdravlja u bilo kom od tih područja može da naruši odnos između roditelja i deteta, bračni odnos, zapravo sve odnose, prvenstveno tako što umanjuje našu sposobnost da kontrolišemo gnev. Budimo u dobroj formi. Nekontrolisani gnev šteti dobroj disciplini.

Disciplina i kazna

Nadam se da ste shvatili da morate mnogo toga uraditi ako očekujete da dete dobro prihvati disciplinu. Svako može prutom da istuče dete i da tako kontroliše njegovo ponašanje. Za to ne treba biti osećajan, ne treba prosuđivati, pokazati razumevanje ni imati talenta. Napravićemo veliku grešku ako se oslonimo na fizičku kaznu kao na glavni metod discipline, jer ćemo time disciplinu poistovetiti s kaznom. Disciplina je učenje deteta da postupa kako treba. Kazna je samo deo nje, i što je manje ima, to je bolje. Molim vas zapamtite ovo: što je dete disciplinovanije, kazna je manje potrebna. U zavisnosti od toga koliko se dete oseća voljenim i prihvaćenim, tako će i reagovati na disciplinu.

Pridržavajte se pravog redosleda

Dragi roditelji, prvo treba raditi ono najvažnije. Prvo bezuslovna ljubav, pa tek onda disciplina. Ako se pridržavamo pravog redosleda razvićemo pozitivan odnos s decom, a negativan pristup, kao što je fizičko kažnjavanje, svešćemo na minimum. Zapamtite da nisam rekao da će bezuslovna ljubav ukinuti potrebu za fizičkim kažnjavanjem. Voleo bih da je to moguće, ali nije. Što je ljubav roditelja prema detetu iskrenija i bezuslovnija, to će pozitivniji biti njihov odnos, a time će se smanjiti i potreba za kažnjavanjem. Nažalost, kazna je ponekad potrebna, ali o tome ćemo govoriti kasnije.
Ukratko, da bi dete dobro reagovalo na disciplinu (učenje), mi roditelji moramo da mu damo ono što mu je potrebno. Dete može lepo da uči samo ako je srećno, ako se oseća sigurno, zadovoljno, dok ima poverenja i dok se oseća prihvaćeno i voljeno.

Zamka fizičkog kažnjavanja

Jedan od glavnih razloga zbog kog je upotreba fizičkog kažnjavanja kao glavnog sredstva za kontrolisanje ponašanja opasna jeste zato što drastično umanjuje osećaj krivice. Fizičko kažnjavanje je nečovečno i ono ponižava dete. Zbog toga dete može da zaključi da su batine dovoljna kazna za to što je uradilo. Ako fizičko kažnjavanje primenjujemo često i strogo, dete neće osećati dovoljnu krivicu koja će mu omogućiti da razvije savest. Bez temelja bezuslovne ljubavi neće biti potrebnih razvojnih faza, naročito pravilne roditeljske identifikacije, što će još više narušiti razvoj zdrave savesti.
Mnogi zaboravljaju koliko je osećaj krivice važan i smatraju ga nepotrebnim. Preveliki osećaj krivice je štetan, ali umerena količina tog osećaja je važna u formiranju normalne, zdrave savesti. Takva savest koja dečije ponašanje drži u granicama normale mnogo je bolja od kontrolisanja ponašanja putem straha, i bolja je od slabe ili nikakve kontrole.

Šta mislite šta pomaže srećnom, dobro prilagođenom tinejdžeru da kontroliše svoje ponašanje? Naravno, njegova savest. Ako želite da vaše dete razvije normalnu, osetljivu savest koja će mu pomoći da se kontroliše, morate da se uzdržavate od građenja odnosa s njim zasnovanog na kazni, odnosno kontrolisanja njegovog ponašanja uglavnom putem batina i prigovaranja, a naročito batina.
Druga tragična posledica fizičkog kažnjavanja je poistovećivanje s napadačem. To je takođe mehanizam za izbegavanje krivice. Dete se poistovećuje s roditeljem koji ga kažnjava (staje na njegovu stranu) i smatra da je ispravno biti agresivan i kažnjavati. Zatim ovo dete naravno odraste, dobije svoju decu i prema njima se ponaša kao što su se njegovi roditelji ponašali prema njemu. Zato su roditelji koji zlostavljaju bili zlostavljani od svojih roditelja. Upotreba fizičkog kažnjavanja (ili pretnja kažnjavanjem) kao osnovnog načina disciplinovanja deteta prenosi se s kolena na koleno. 

Nastaviće se...

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)