Dječiji gnjev, Dr. Ros Kembel

20/09/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Dječiji gnjev, Dr. Ros Kembel

Gnev je prirodna reakcija svih nas, pa tako i male dece. Kontrolisanje dečijeg gneva je, po mom mišljenju, možda najteži deo vaspitanja. Budući da je tako, mnogi roditelji na dečiji gnev reaguju na pogrešan i destruktivan način. Razmotrimo sledeće. Kad se dete naljuti, ono je prilično ograničeno u načinu ispoljavanja svog gneva.

Ima samo dva izbora – da ispolji gnev ponašanjem ili rečima. Oba načina otežavaju pravilno reagovanje roditelja. Ako dete, na primer, ispolji gnev udarajući se po glavi, bacajući igračke, bacakajući se, ili udarajući, na takvo ponašanje treba reagovati. S druge strane, ako dete ispoljava gnev rečima, roditelji će to skoro sigurno smatrati neugodnim, nepristojnim i činom nepoštovanja. I ovaj način ispoljavanja gneva jednako je nepodnošljiv i neprihvatljiv.

Šta roditelj može da uradi? Kao para iz lonca, i gnev mora nekako da izađe iz deteta. Niko, pa ni malo dete, ne može da potisne gnev i da ga stalno drži u sebi. Ovo je jedna od najštetnijih stvari na koje možemo da prisilimo malo dete. Ako detetu ne dozvolimo da ispolji gnev na neki način, ono mora da ga potiskuje sve dublje i dublje, što može da izazove destruktivne probleme kasnije u životu. Ako je dete kažnjeno zbog ispoljavanja gneva rečima ili ponašanjem, ono nema drugog izbora osim da potiskuje gnev i da ga zatvori u sebe. Kao posledica toga, ovakvo dete nikada neće biti u stanju da na zreo način kontroliše gnev. Ja ovo nazivam „zamkom kažnjavanja“.

Kao roditelji, treba da shvatimo da kažnjavanje nije način pomoću koga ćemo naučiti decu da kontrolišu svoj gnev. Suočeni s dečijim gnevom, roditelji mogu lako da naprave još jednu grešku, da planu i istresu svoj gnev na gnevno dete. Deca su bespomoćna pred roditeljskim gnevom. Ne mogu da se brane od njega. Uobičajeni primer je strogi prekor kao što je: „Da te nisam video da se tako ponašaš (ili da mi se obraćaš na takav način) opet! Jasno!“

Kad roditelj viče na dete, ono zatvara sve prirodne načine ispoljavanja gneva, i kao što je ranije istaknuto, mora da potisne svoj gnev i još da mu doda roditeljski gnev. Većina roditelja danas nesumnjivo pogrešno postupa prema gnevu svoje dece. Ako dete ispoljava gnev ponašanjem ili verbalno, ono biva ili kažnjeno ili prekoreno, ili i jedno i drugo. Pošto su ovo jedini načini na koje dete može da izrazi svoj gnev, takvo postupanje roditelja dovodi do potiskivanja gneva.

Zašto je ovo toliko štetno? Zato što se gnev na kraju ipak mora ispoljiti na neki način. Ako se previše potiskuje, gnev će se ispoljiti u obliku „pasivno-agresivnog ponašanja“. Pasivno-agresivno ponašanje (PA) uglavnom je nesvesno (dete ne zna da se tako ponaša) i usmereno protiv autoriteta. To je nesvesna motivacija deteta da poljulja autoritet (naročito roditelja i učitelja) radeći suprotno od onoga što se očekuje od njega. Kada pasivno-agresivne crte počnu da karakterišu dečije ponašanje, disciplina postaje noćna mora. Suprotno otvorenom, iskrenom, direktnom i verbalnom ispoljavanju gneva, pasivno-agresivno ponašanje je ispoljavanje gneva koje je direktno usmereno ka toj osobi. Nekoliko jednostavnih primera za to su odugovlačenje, traćenje vremena, tvrdoglavost, namerna neefikasnost i zaboravnost. Nesvesni cilj takvog ponašanja je da uznemiri roditelje i druge osobe od autoriteta, i tako izazove gnev.

Pasivno-agresivni načini ispoljavanja gneva su indirektni, lukavi i samodestruktivni. Pošto je pasivno-agresivno ponašanje nesvesno motivisano, dete nažalost ne zna da koristi ovo odbrambeno, opstrukciono ponašanje da bi oslobodilo prigušeni gnev, te tako uznemirilo roditelje. Jedan od načina na koji malo dete može da pokaže sklonosti ka PA ponašanju je obavljanje nužde u gaćice, iako je naučilo da koristi toalet – što je vrlo efikasan, ali nezdrav način ispoljavanja gneva. U većini slučajeva roditelji zabranjuju bilo kakvo ispoljavanje gneva, a naročito verbalno. U takvoj situaciji roditelji ne mogu mnogo da učine. Sami sebe su saterali u ćošak. I što više budu kažnjavali dete, ono će sve češće da obavlja nuždu u gaćice, nesvesno želeći da ih uznemiri. Kakva dilema! Nek Bog pomogne tim roditeljima i toj deci.

Mnoga školska deca koriste PA ponašanje da ispolje gnev dobijajući lošije ocene od onih koje bi stvarno mogla da dobiju. Njihov stav je otprilike ovakav: „Možeš da nateraš konja do vode, ali ne možeš da ga nateraš i da je pije.“ Kod deteta koje je popustilo u školi da bi razljutilo roditelje taj stav je ovakav: „Možeš da me nateraš da idem u školu, ali ne i da imam dobre ocene.“ Dakle, pred PA ponašanjem roditelji su bespomoćni; dečiji gnev je van njihove kontrole i nije vidljiv. I što su roditelji uznemireniji – što i jeste podsvesni cilj svega ovoga – situacija postaje sve gora. Važno je da ponovo naglasimo da pasivno-agresivnim ponašanjem dete ne pokušava svesno ili namerno da razljuti osobe od autoriteta. To je podsvesni proces koga ono nije svesno i na koji je prisiljeno zbog „zamke kažnjavanja“.

Pasivno-agresivno ponašanje je veoma česta pojava. Zašto? Zato što mnogi ljudi ne razumeju gnev ili ne znaju šta da rade s njim. Osećaju da je gnev nekako pogrešan ili grešan i da ga disciplinom treba „isterati“ iz deteta. To je ozbiljna zabluda, jer je osećanje gneva normalno; svaki čovek u istoriji čovečanstva doživeo je gnev, uključujući Isusa, koji se razljutio na one koji su zloupotrebili hram. Kad se vaše dete razgnevi i vi ga udarite ili viknete na njega: „Ne govori tako! Ne dozvoljavam to!“, ili vrisnete: „Prekini ili ću da te ošamarim!“ šta detetu preostaje da uradi? Samo dve stvari – može da bude neposlušno i nastavi da se „tako“ izražava, ili da vas posluša i prestane da se „tako“ izražava.

Ako izabere ovaj drugi način i prestane da ispoljava gnev, on će jednostavno samo biti potisnut i ostaće nerešen u podsvesti, čekajući da bude ispoljen kasnije putem neprikladnog i/ili pasivno-agresivnog ponašanja. Druga greška koju prave roditelji u vezi s potiskivanjem gneva je neumesna upotreba humora. Kad god situacija postane napeta, pogotovo ako se dete razgnevi, neki roditelji ga zadirkuju i pokušavaju da nametnu humor, ne bi li umanjili napetost. Humor je, naravno, divna stvar u svakoj porodici. Ali kad se stalno koristi da bi se izbeglo pravilno suočavanje s gnevom, dete jednostavno ne može da nauči kako da izađe na kraj s gnevom.

Pasivno-agresivno ponašanje lako može da postane ukorenjen, uobičajen model ponašanja i može da traje celog života. Ako dete do tinejdžerske dobi izbegava iskreno i otvoreno postupanje prema gnevu, verovatno će koristiti pasivno-agresivne tehnike u odnosima tokom celog života. To može kasnije da utiče na odnose sa supružnikom, decom, kolegama s posla i prijateljima. PA ponašanje je takođe preduslov za drogiranje, neprimereni seks, neuspeh u školi, bežanje od kuće i samoubistvo. Kakva tragedija! Većina ovih nesrećnih ljudi nije svesna ni modela ponašanja kojim obezvređuju sami sebe, niti problema s ispoljavanjem gneva.

Pasivno-agresivno ponašanje je najgori način ispoljavanja gneva i to iz nekoliko razloga: (1) lako može da postane duboko ukorenjen model ponašanja koji traje celog života; (2) može da izobliči karakter i osobu učini potpuno neprijatnom; (3) može da utiče na sve odnose u životu te osobe; (4) to je jedan od najtežih poremećaja ponašanja koji se teško leči i ispravlja.

Sveto pismo pomaže roditeljima da svoju decu upute na pravi put. Prisiljavanje deteta da potiskuje gnev i da ga ne ispoljava na pravi način jeste upućivanje deteta na put kojim ne treba da ide. Od presudnog je značaja podučavanje deteta pravilnom ispoljavanju gneva. To postižemo ako ga učimo da se oslobađa gneva, a ne da ga potiskuje. Najteži deo vaspitanja, po mom mišljenju, jeste naučiti decu i tinejdžere da pravilno ispoljavaju gnev. Najpre, to je teško jer ne dolazi prirodno. Kao što smo već rekli, naša prirodna reakcija na dečiji gnev je gnev, što rezultira istresanjem našeg gneva na dete. Zatim, teško je jer je to dugotrajan i monoton proces. Cilj nam je da naše dete do šesnaeste ili sedamnaeste godine nauči da zrelo ispoljava gnev. To je spor proces, jer je zrelo ispoljavanje gneva zapravo proces sazrevanja. Nezrele osobe nezrelo ispoljavaju gnev, dok zrele osobe na zreo način ispoljavaju gnev. Pasivno-agresivno ponašanje je jedan od najnezrelijih načina za ispoljavanje gneva. Gnev se najzrelije ispoljava verbalno i ljubazno, i rešavanjem sukoba s osobom na koju smo ljuti, ako je to ikako moguće.

Ne možemo očekivati od deteta da brzo nauči da na zreo način ispoljava gnev. Mudri roditelji shvataju da će dete koje ima njihovu podršku postepeno prihvatati ove važne pouke, razvijajući se iz jedne faze u drugu. Sve do šeste ili sedme godine, ili čak i kasnije, od deteta se ne može očekivati da zrelo ispoljava gnev. Do tada mi roditelji moramo da sprečimo ukorenjivanje pasivno-agresivnog ponašanja u njemu. Kad dete to bude moglo, treba ga konkretno učiti da sve zrelije ispoljava gnev kako godine prolaze. Ova tema je preopširna da bismo je adekvatno opisali u ovom kratkom poglavlju. Ipak, temeljno je opisana u knjizi Deca koja slušaju, deca koja ne slušaju (Kids Who Follow, Kids Who Don’t).

U Poslanici Efescima 6,4 piše: „I vi, očevi, ne razdražujte svoju decu, nego ih odgajajte u Gospodnjoj nauci i opomeni.“ Proučite to, a takođe pažljivo pročitajte sledeća poglavlja u ovoj knjizi koja se odnose na disciplinu. Kaznu koristite samo u krajnjoj nuždi i uzdržavajte se od istresanja sopstvenog gneva na dete. Roditelji, molim vas učinite sve što je u vašoj moći da ostanete prijatni prema detetu, a ujedno i odlučni.

Ako postoje dve reči koje opisuju hristoliko vaspitanje, onda su to reči prijatno i odlučno. Prijatno znači s ljubavlju i ljubazno, optimistično, uzdržavajući se od usađivanja svojih strahova i briga u dete, a naročito sopstvenog gneva. Odlučno podrazumeva zdrava očekivanja i doslednost. Odlučnost ne znači krutost i odsustvo tolerancije. Treba uzeti u obzir godine deteta, sposobnosti i stepen zrelosti. Kad vaše dete postane adolescent, pročitajte knjigu Kako stvarno voleti svog tinejdžera (How To Really Love Your Teenager), šesto i sedmo poglavlje, koja će vam pružiti savete za taj uzrast. Ona obuhvataju podučavanje deteta zrelom ispoljavanju gneva, i to najkasnije do njegove šesnaeste ili sedamnaeste godine. Svako PA ponašanje posle tog uzrasta može ostati trajno.
Da, učiti dete da na zreo način ispoljava gnev nije lako, ali to je i jedna od najvažnijih roditeljskih obaveza. Kao roditelji, moramo ovo ozbiljno shvatiti i biti sigurni da znamo šta radimo. Jer, ulog je prevelik!

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Ohrabrenje za majke!

 

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

  • 1
Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.