Primjerena i neprimjerena ljubav prema djetetu

08/09/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Primjerena i neprimjerena ljubav prema djetetu

Neki tvrde da će previše ljubavi razmaziti dete, dok drugi tvrde da se dete ne može previše voleti. Zbunjenost često dovodi do toga da obe strane zauzimaju ekstremne stavove. Ljudi iz prve grupe strogo disciplinuju decu, dok su ovi iz druge preterano popustljivi. Razmotrimo to pitanje u svetlu shvatanja primerene ljubavi koja će pružiti zdravu emocionalnu brigu i podsticati detetov emocionalni razvoj i samopouzdanje. Slika odmah postaje jasnija. Možemo da se držimo principa da detetu treba izobilje primerene ljubavi, ali mu ne treba neprimerena ljubav.

Neprimerena ljubav

Neprimerenu ljubav možemo definisati kao ljubav koja sprečava detetov emocionalni razvoj jer ne zadovoljava njegove emocionalne potrebe, podstiče sve ovisniji odnos prema roditelju i ruši detetovo samopouzdanje. Četiri najčešća tipa neprimerene ljubavi jesu posesivnost, zavođenje, projekcija i zamena uloga. Razmotrimo ih pojedinačno.

Posesivnost

Posesivnost je sklonost roditelja da kod dece stvaraju preveliku zavisnost od njih. Pol Turnije, poznati švajcarski psihoterapeut, veoma dobro je objasnio tu pojavu u članku „Značenje posesivnosti“. On kaže da je detetova zavisnost, kad je ono još malo, „očigledna i skoro potpuna“. Ako se zavisnost ne smanjuje kako dete odrasta, to može da predstavlja prepreku za detetov emocionalni razvoj. Većina roditelja pokušava da održi svoju decu u tom stanju zavisnosti. Dr Turnije tvrdi da oni to rade „sugestijom ili emocionalnom ucenom“, ili koriste svoj autoritet i zahtevaju poslušnost. Dete je njihovo. Imaju prava na njega jer im pripada. Ovakvi roditelji su posesivni. Skloni su da se prema detetu odnose kao prema vlasništvu, a ne kao prema osobi koja ima pravo da se razvija i postepeno stiče nezavisnost i samopouzdanje.

Roditelji moraju da poštuju dete da bi ono stvarno bilo onakvo kakvo jeste. To naravno ne znači da ne treba da mu postavljaju ograničenja i budu popustljivi. (Svakom detetu je potrebno usmerenje i disciplina.) To znači da treba da ohrabrujemo dete da razmišlja i ponaša se prirodno, da shvati da je ono osoba za sebe i da mora da preuzima sve više odgovornosti.

Ako mi roditelji zanemarimo detetovo pravo da postepeno postaje nezavisno, desiće se jedna od dve stvari. Ono može da postane preterano zavisno, previše pokorno i neće moći da nauči kako da živi u ovom svetu. Može lako postati plen neke autoritativne osobe sa čvrstom voljom ili neke kultne grupe; ili će naš odnos s detetom da se pogoršava kako ono bude raslo. Sve više će pružati otpor našem vođstvu.
Dr Turnije takođe kaže da ih moramo „imati, a ne posedovati“. To je velika biblijska poruka. Čovek nikad ništa zaista ne poseduje. On je samo sluga u dobrima koja mu Bog poverava, jer „Gospodnja je zemlja i sve što je ispunjava“ (Prva poslanica Korinćanima 10,26).

Svaki roditelj je pomalo posesivan. Ali moramo se postarati (1) da prepoznamo posesivnost u sebi; (2) da je razlikujemo od prave brige za detetovu opštu dobrobit, posebno za njegovu potrebu da postane nezavisno; (3) da je uvek budemo svesni koliko možemo i (4) da se odupremo njenom uticaju.

Zavođenje

Drugi neprimeren način pokazivanja ljubavi jeste zavođenje. Moram odmah da kažem da je teško pisati o ovoj temi jer zavođenje nije lako definisati. Ta reč može imati više značenja, od navođenja na seksualno iskustvo do kvarenja deteta.
Mislim da je za našu temu dovoljno reći da je zavođenje svesno ili nesvesno pobuđivanje senzualnih/polnih osećaja u dodiru s detetom.

O jednom takvom primeru nedavno se raspravljalo na seminaru iz dečije psihijatrije. Sedmogodišnja devojčica je bila na psihijatrijskoj klinici zbog čestog masturbiranja i lošeg učenja. Procena je pokazala da devojčica veći deo vremena provodi fantazirajući (maštajući) da joj je majka umrla i da ona živi sama s ocem. Opaženo je takođe da je otac provodio dosta vremena držeći je, milujući je i mazeći je i to na način koji je, izgleda, pružao senzualno zadovoljstvo i ocu i detetu. Kad su to oprezno rekli ocu, rekao je: „Jao! Primetio sam samo da reaguje kao zrela žena kad se tuširamo zajedno i kad ispiram sapunicu sa nje“. Očigledno je da se u ovoj situaciji otac ponašao zavodnički. Međutim, izgleda da nije u potpunosti shvatao šta radi. Kao i u većini ovakvih slučajeva, došlo je do narušavanja bračnog odnosa. U porodicama koje nemaju zdrav brak, često dolazi do zavođenja. Danas se taj problem pogoršava.

Šta mislite o ovom pismu upućenom En Landers, objavljenom u njenoj rubrici za savetovanje pre nekoliko godina?

Draga En Landers; ne znam da li imam problem ili ne. Reč je o našoj predivnoj dvanaestogodišnjoj devojčici. I ranije sam viđala devojčice koje obožavaju svoje očeve, ali ovako nešto nisam nikad. Dona sedi pored oca (ili u njegovom krilu) kad god to može. Igraju se prstima i mačkasto se maze kao dvoje šašave dece. Kad se šetaju, ona se pripije uz njega ili se drže oko struka. Je li to normalno?
     U potpisu,
     Zabrinuta

Imate li ćerku koja ulazi u adolescenciju? Šta vi mislite o ovome? Je li ovo dobro ili loše? Da li biste vi bili zabrinuti? Šta biste vi uradili?

Evo šta je En Landers odgovorila:

Draga Z. Meni se čini da tu ima previše dodirivanja. Danas je devojčica od dvanaest godina više žena nego dete. Neko treba da razgovara s Donom, ali bilo bi bolje da to ne budete vi.
Možda bi neki upućeni rođak ili odrastao prijatelj mogao da kaže Doni da je neprikladno i nezdravo da se jedna mlada devojka toliko dodiruje s ocem. (Ovakvo ponašanje su sigurno primetili i ostali.)
Ako ne poznajete nikoga ko bi joj to mogao reći taktično ali odlučno, zatražite pomoć školskog pedagoga. Verujem da je bolje da se razgovara s Donom nego s vašim mužem. On bi vam to verovatno zamerio i branio bi se.

Želeo bih da prokomentarišem Enin odgovor. Slažem se s njom da izgleda kao da ovde ima previše fizičkog dodira i da izgleda kao zavođenje. Međutim, ovo je samo majčino viđenje svega, a i velike su šanse da je bračni odnos supružnika loš. Ukratko, ni mi (ni En) ne možemo sa sigurnošću da kažemo da li ovde postoji zavođenje ili ne. Možda je ovaj slučaj sličan onome s kraja drugog poglavlja, u kome je majka bila ljubomorna na dobar odnos između ćerke i oca.
Ako pretpostavimo da ovde zaista postoji zavođenje, da li biste vi dvanaestogodišnjoj devojčici rekli da se njen otac neprilično ponaša prema njoj u pogledu seksualnosti? Danas je prava retkost videti iskreno poštovanje prema roditeljima i ne treba ga još više potkopavati.
Ali najvažnije što bih želeo da kažem o Eninom odgovoru je to da je on primer opšteg mentaliteta koji danas preovladava u pogledu ljubavi prema deci. Izgleda da ona smatra da otac na neprikladan način pokazuje ljubav ćerki i da prema tome ne bi trebalo da je pokazuje uopšte. Već smo videli koliko je fizički dodir važan za devojčicu koja ulazi u adolescenciju. Ovaj otac to nije radio na pravi način. Da li je rešenje da potpuno prestane da dodiruje svoje dete?
Mislim da naše društvo prihvata upravo takvu reakciju. Smatra se da fizički dodir treba svesti na najmanju meru ili ga potpuno izbaciti, samo zato što se neki roditelji ponašaju zavodnički. Analogija bi bila sledeća: danas sam video debelu osobu i zato neću uopšte jesti ili ću jesti najmanje što mogu.

Drugi razlog zbog kog roditelji izbegavaju fizički dodir s decom jeste to što možda stvarno ponekad osećaju seksualnu reakciju. Ovo može da se desi bilo kom roditelju, a naročito očevima starijih ćerki. To je stvarno prava dilema. S jedne strane, dete očajnički želi da se oseća voljeno, a za to je vrlo bitan fizički dodir. S druge strane, roditeljima je neprijatno i plaše se da mogu da urade nešto pogrešno i naškode detetu.
Mislim da će mnogim roditeljima koji vole svoju decu biti od velike pomoći ako shvate da: (1) svakom detetu, bez obzira na dob, potreban je primeren fizički dodir; (2) povremena seksualna osećanja ili prolazne seksualne fantazije koje se odnose na dete su normalna pojava; (3) roditelj treba da ignoriše ova neprijatna osećanja i pruži detetu ono što mu je potrebno, uključujući primeren (nezavodljiv) fizički dodir.
Uz svu tu zbrku, zar je neobično što se tako malo dece oseća iskreno, bezuslovno voljenima?

Još nešto čega se roditelji boje kad je reč o fizičkom dodiru je homoseksualnost. Postoji pogrešno verovanje da će previše ljubavi koju majka pokazuje kćerki ili otac sinu dovesti do homoseksualnosti, a upravo je suprotno istina.

Dok sam radio u školama, često mi se dešavalo da su mi dolazili učitelji koje je to zabrinjavalo. Jedna učiteljica me nedavno pitala: „Dr Kembel, toliko volim svoju ćerku da je stalno ljubim, a ponekad i u usta. Da li će ona zbog toga postati lezbijka?“ Posle razgovora u kome sam se uverio da imaju zdrav odnos, rekao sam joj: „Samo tako nastavi.“

Dva primera

Navešću dva primera. Drugi primer će pokazati kako primerena ljubav, uključujući fizički dodir, deluje na dete u pogledu njegovog seksualnog identiteta. Ali prvi primer pokazuje šta izaziva odsustvo te ljubavi.
Moj dragi prijatelj Rasti je opasna, gruba „muškarčina“ i obučava marince mornarice Sjedinjenih Američkih Država. On i njegova divna nežna žena imaju četiri dečaka, koji su jedan drugom do uveta. Rasti je odlučio da će njegovi dečaci biti isti kao on, opasne i čvrste muškarčine. Ponašao se prema njima kao prema regrutima, strogo i s puno discipline – bez osećanja, zahtevajući od njih bespogovornu poslušnost.
Važno je šta ćete vi na to reći. Šta mislite kako su se razvijali njegovi sinovi? Mislite li da su krenuli očevim stopama? Mislite li da su postali „muškarčine“?
Kad sam poslednji put video ove dečake, svi su bili prilično feminizirani. Ponašanjem, govorom i izgledom ličili su na devojčice. Iznenađeni ste? Ne bi trebalo da budete. Takve stvari viđam svakog dana. Dečaci čiji su očevi grubi, odbacuju ih i ne pokazuju im ljubav, obično postanu feminizirani.

Evo drugog primera. Pre nekoliko godina imali smo sveštenika koji je bio ogroman čovek, grubih crta lica. Sama njegova pojava privlačila je pažnju, a imao je i dobro srce. Njegov sin je tada imao tri godine, kao i moj sin Dejvid, ali je bio za glavu viši i za desetak kilograma teži, „pljunuti njegov stari“. Sveštenik je duboko i iskreno voleo sina. Pokazivao mu je puno ljubavi, često ga držao, grlio, ljubio i rvao se s njim.
Šta mislite kako se razvio ovaj dečak? Da li je krenuo očevim stopama? Naravno da jeste. Taj je mališa postao isti kao njegov otac. Imao je zdrav polni identitet, bio je siguran, srećan, voljen, muškarac od glave do pete. S takvim ocem će mu sigurno biti dobro u životu.

Ako vas ova dva primera nisu uverila da je obilje primerene ljubavi ne samo opravdano već i potrebno svakom detetu (i dečacima i devojčicama) i to od oba roditelja, reći ću vam još nešto. Nikad nisam pročitao niti sam u toku svog radnog iskustva video seksualno dezorijentisanu osobu koja je imala osećajnog, nežnog oca.
I tako, zbog pogrešnih shvatanja koja smo upravo pogledali (a i drugih) malo roditelja može da pruži pravu emocionalnu podršku svojoj deci. Iako imaju dovoljno ljubavi u srcima, nedovoljno je pokazuju. Siguran sam da će roditelji, kad jednom shvate detetove potrebe, moći da im pruže obilje primerene ljubavi koju svako dete mora da ima.

Projekcija

Treći najčešći tip neprimerene ljubavi jeste projekcija. Projekcija podrazumeva odnos u kom roditelj živi svoje snove preko detetovog života. Jedan od najopasnijih oblika projekcije je kad majka proživljava romantične fantazije ili čežnje preko svoje ćerke. Majka to čini tako što ćerku usmerava u odnose i situacije u kojima bi ona želela da bude. Pokazatelj te pojave je majčinsko opsesivno interesovanje za intimne detalje vezane za ćerkine izlaske, i njena uzbuđenost kad joj ih ćerka ispriča. Štetnost ovakvog procesa je očigledna. Dete se može naći u situaciji za koju nije zrelo i nema iskustva da se nosi sa njom. Moguća posledica je neželjena trudnoća. Često dolazi i do srozavanja ugleda te devojčice. To zauvek može da uništi njeno samopouzdanje i sliku o sebi.

Do ovakve projekcije može doći između očeva i sinova, i to sa sličnim posledicama. Otac koji putem sinovljevih osvajanja proživljava vlastite seksualne podvige ne nanosi štetu samo sinu nego i drugima koji su umešani u njegov život. Na taj način snažno utiče na dečaka, koji zbog toga žene posmatra samo kao seksualne objekte. Njemu će biti teško da se odnosi prema ženi kao prema osobi s osećanjima, a naročito kao prema sebi ravnoj.

Postoji mnogo oblika projekcije. Ova koju smo upravo opisali je najštetnija.
Možemo da navedemo još jedan primer – otac koji koristi sina da bi zadovoljio svoje sportske ambicije. Ako želite ovo da vidite u stvarnosti, možete da odete na juniorsku fudbalsku utakmicu. Roditelj usmeren na projekciju emocionalno učestvuje u igri i to tako kao da on igra. Možete da primetite da postaje strašno ljut na sudiju kad dosudi prekršaj protiv ekipe njegovog sina. Što je najgore, prekorevaće i ponižavaće sina kad napravi grešku.

Na šta vas to podseća? Stari problem s uslovnom ljubavlju. Što je više projekcije u našem odnosu prema deci, naša ljubav više zavisi od toga koliko dobro će se oni ponašati i ispunjavati naša očekivanja.
Ali budimo iskreni. Svi se mi donekle tako ponašamo, zar ne? Kad je naš sin Dejvid igrao fudbal u juniorskoj ligi, ja sam za njega mislio da je prilično dobar igrač. Dok sam sedeo i gledao ga, iz nepoznatog razloga, počela su da mi naviru sećanja iz mojih profesionalnih fudbalskih dana. Setio sam se kako sam očajnički želeo da uđem u seniorsku ligu. Bol i razočaranje zbog neuspeha obnovili su se dok sam gledao Dejvida kako dobro igra. Pitao sam se zašto. Bila bi velika greška da sam putem projekcije pokušao da ispunim svoj izgubljeni san.

Projekcija postaje štetna kad modifikuje našu ljubav tako da je pružamo samo kad smo zadovoljni detetovim ponašanjem, a to je zapravo uslovna ljubav. Mi roditelji ne smemo dozvoliti da naše nade, čežnje i snovi određuju vrstu ljubavi koju dete dobija.
Projekcija se može smatrati vrstom posesivnosti ako decu posmatramo kao vlasništvo posredstvom kog želimo da ispunimo vlastite snove. Kako da dete odrasta, nezavisno razmišlja i ima samopouzdanje u takvoj situaciji?

Naša ljubav prema detetu mora biti bezuslovna. Moramo da ga volimo tako da ono može da ispuni plan koji mu je Bog namenio, a ne naše planove.

Zamena uloga

Pre nekoliko godina opisana je zamena uloga u delu Liga za dobrobit dece koje su napisali M. A. Moris i R. V. Guld. Ovu pojavu su definisali kao „zamenu zavisne uloge, prema kojoj roditelji postaju bebe i deca za koje se treba brinuti“.

Brent Stil i Karl Polok ovu zamenu uloga opisali su u knjizi Zlostavljano dete (Čikago, Izdavačka kuća Univerziteta u Čikagu, 1974, str. 95). Oni kažu: „Ovi roditelji mnogo očekuju i zahtevaju od dece. Ne samo da su njihova očekivanja u vezi s dečijim ponašanjem prevelika, već su i preuranjena i daleko iznad detetove sposobnosti da razume šta treba da uradi i kako da reaguje na pravi način. (Takvi) roditelji se prema deci ponašaju kao da su starija nego što zaista jesu. Posmatrajući ovo uzajamno dejstvo stičemo utisak da se roditelji osećaju nesigurno i ne znaju da li su voljeni, pa u detetu pronalaze utehu i uverenje da su voljeni. Ne preterujemo kad kažemo da se takav roditelj oseća kao uplašeno, nevoljeno dete koje vlastito dete smatra odraslim i sposobnim da mu pruži utehu i ljubav... Prepoznatljiva su dva osnovna elementa kod takvog roditelja: prevelika očekivanja i zahtevi, i neobaziranje na detetove potrebe, na njegove ograničene sposobnosti i njegovu bespomoćnost – što je potpuno pogrešno doživljavanje deteta“.

Zamena uloga je osnovni odnos kod zastrašujuće pojave zlostavljanja deteta. Roditelj koji zlostavlja smatra da dete mora da se brine za njegove emocionalne potrebe i da on ima pravo na to da ga dete teši i brine o njemu. Kad dete ne uspe u tome, roditelj smatra da ima pravo da ga strogo kazni.
Zlostavljanje dece je ekstreman oblik zamene uloga, ali svi roditelji donekle znaju da zamene uloge. Ponekad kad se osećamo loše, fizički ili psihički, očekujemo da nam dete pomogne da se osećamo bolje. Možemo biti depresivni, bolesni, fizički ili psihički iscrpljeni. U takvim trenucima našoj deci ne možemo da pružimo odgovarajuću emocionalnu podršku, ili možemo ali vrlo slabo. Može nam biti vrlo teško da ih gledamo u oči, da ih dodirujemo, ili da im pružamo usredsređenu pažnju. Kad naša emotivna i fizička snaga presuši, moramo da se brinemo o sebi. U ovakvim uslovima možemo lako da pogrešimo i očekujemo od deteta da se ponaša utešno, ohrabrujuće, popustljivo, zrelo i pasivno poslušno. To nisu osobine normalnog deteta. Ako ga primoramo da se tako ponaša, neće se normalno razvijati. Spisak mogućih poremećaja je beskonačan.

Mi kao roditelji ne smemo dozvoliti da dođe do toga. Moramo shvatiti da su roditelji dužni da se brinu za decu a ne deca za roditelje. U trenucima u kojima nismo u stanju da to uradimo, ne treba da očekujemo od dece da nam budu roditelji. Oni nam naravno mogu pomoći onoliko koliko mogu, trčkarajući okolo i obavljajući poneki posao za nas kad smo bolesni, ali ne smemo da očekujemo da se oni o nama emotivno brinu.

Treba da učinimo sve da trenutaka u kojima ne možemo da se brinemo za decu bude što manje. Znači da treba da se bolje brinemo o nama samima da bismo se zaštitili od bolesti i umora, recimo uz pomoć umerene dijete, mnogo odmora i dosta vežbanja. To podrazumeva i brigu za svoje emocionalno zdravlje, i to tako da imamo neki hobi ili opuštajuću aktivnost koja bi nam pomogla u sprečavanju depresije ili psihičke iscrpljenosti.

Možemo i svoj duhovni život da održavamo svežim tako što ćemo odvajati puno vremena za molitvu i razmišljanje. Što je najvažnije, to znači da svoj brak treba da održavamo jakim, zdravim i sigurnim. Bog treba da bude na prvom mestu, supružnik na drugom, a deca na trećem. Zapamtite, moći ćemo više da pružimo deci ako smo emocionalno i duhovno zadovoljni. Ovo nas vraća na određivanje prioriteta i postavljanje ciljeva.

Nemojte s prljavom vodom izbaciti i dete

Razmotrili smo četiri najčešće vrste neprimerene ljubavi i nekoliko čestih zabluda. Naravno, želimo da izbegnemo ovakvo postupanje prema deci. Ono nije dobro ni za dete ni za roditelja.
Izbegavajući te greške, ne treba „s prljavom vodom da izbacimo i dete“. Ne treba da napravimo još veću grešku i da detetu uskraćujemo primerenu ljubav. To je najčešća greška u vaspitavanju dece. Mnogo više dece pati zbog nedostatka primerene ljubavi nego zbog izloženosti neprimerenoj ljubavi.
Primerena ljubav je blagoslov i bogatstvo za dete. Neprimerena ljubav služi za zadovoljenje roditeljevih neprirodnih potreba i kompleksa.

Moramo to da shvatimo. Naša deca imaju potrebe koje samo roditelji mogu da zadovolje. Ako ne možemo da im zadovoljimo te potrebe, da njihovo emocionalno skladište održavamo punim, gledamo ih u oči i dodirujemo, pružamo odgovarajuću usredsređenu pažnju, moramo što pre da potražimo pomoć. Što duže budemo čekali, situacija će biti sve gora.

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Ohrabrenje za majke!

 

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

  • 1
Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.