Usredsređena pažnja je najzahtjevnija potreba djeteta da bi se osjećalo potpuno voljeno

02/07/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Usredsređena pažnja je najzahtjevnija potreba djeteta da bi se osjećalo potpuno voljeno

Gledanje u oči i fizički dodir retko zahtevaju pravo požrtvovanje roditelja. Usredsređena pažnja zahteva vreme, a ponekad zaista mnogo vremena. To može da znači da roditelji moraju da odustanu od nekih stvari koje bi radije radili. Roditelji koji vole svoje dete videće kad mu je očajnički potrebna usredsređena pažnja, a to će možda biti baš tada kad oni budu bili najmanje spremni da mu je pruže.

Šta je usredsređena pažnja?

To je potpuna, nepodeljena pažnja koja se poklanja detetu tako da ono bez sumnje oseća da je iskreno voljeno. Da je dragoceno i vredno roditeljske nepomućene pažnje, beskompromisnog divljenja i poštovanja. Kratko rečeno, usredsređena pažnja pomaže detetu da oseća da je ono svojim roditeljima najvažnija osoba na svetu. Neko će pomisliti da je to previše, ali pogledajte u Sveto pismo i videćete koliko su deca visoko cenjena. I Isus im je dao prednost: „I donošahu mu dečicu da ih dotakne... i reče im: pustite decu da dolaze k meni..., jer takvima pripada carstvo Božije... I zagrlivši ih blagoslovi ih, stavljajući ruke na njih“ (Jevanđelje po Marku 10,13-16). Njihova vrednost je istaknuta i u Starom zavetu: „Evo nasledstva od Gospoda: deca, porod je dar od njega“ (Psalam 127,3) i (kad je Jakov odgovorio na Isavovo pitanje: „Ko su ti ono?“): „Deca, koju Bog milostivo darova sluzi tvojemu“ (Prva knjiga Mojsijeva 33,5).

Dete mora da oseća da je jedinstveno. Mali broj dece se tako oseća, ali kakve li razlike kad malo dete shvati da je posebno! Samo usredsređena pažnja može u njemu da stvori takvu sliku o sebi. Ona je presudna za razvoj detetovog samopoštovanja i mnogo utiče na njegovu sposobnost da voli druge i da s njima razvija odnose.

Govoreći iz svog iskustva, usredsređena pažnja je najzahtevnija potreba deteta, koju mi kao roditelji teško prepoznajemo, a još manje ispunjavamo. Postoji više razloga zbog kojih ne prepoznajemo ovu potrebu. Jedan od glavnih razloga je što mislimo da su druge stvari koje radimo za decu sasvim dovoljne. Na primer, posebni znaci pažnje (sladoled ili slatkiši), pokloni, ili udovoljavanje posebnim zahtevima mogu da zamene usredsređenu pažnju, ali samo na kratko. Ovakva vrsta ljubaznosti je dobra, ali predstavlja ozbiljnu grešku kad se koristi kao zamena za iskrenu usredsređenu pažnju. Bio sam u iskušenju da iskoristim ovaj vid zamene jer mi je bilo lakše da im dam slatkiše i poklone, i da mi to oduzme manje vremena. Ali, uvek bih iznova otkrivao da moja deca ne postižu svoj maksimum, da se ne osećaju najbolje i da se ne ponašaju najprikladnije ako im ne pružim dragocenu usredsređenu pažnju.

Tiranija hitnosti

Zašto je tako teško pružiti usredsređenu pažnju? Zato što oduzima vreme. Provedena su mnoga istraživanja i napisane mnoge knjige koje dokazuju da je vreme najdragocenije što imamo. Recimo to ovako: čak i da trošimo dvadeset i četiri sata, sedam dana u nedelji, nemoguće je da ispunimo sve svoje obaveze. To je istina. Nemoguće je da se pobrinete za svaku obavezu ili odgovornost koje imate u životu, onako kako biste vi želeli. Morate da se suočite s činjenicama. Ako to ne uradite, naivno ćete verovati da će nekako sve doći na svoje mesto, a kad u to poverujete, kontrolisaće vas tiranija hitnosti. Hitne stvari će tada automatski dobiti preimućstvo u vašem životu i kontrolisaće vaše vreme. One, nažalost, uglavnom i nisu stvarno hitne. Evo, recimo sveti telefon. Kažem „sveti“ jer dobija prednost nad svim ostalim stvarima. Kad zazvoni, vi morate da se javite, bez obzira na vreme, mesto ili situaciju. Vaša porodica možda baš uživa u trenucima dok večerate zajedno. Dok su deca bila u našoj kući to je bilo od velikog značaja za mene. Ali, ako bi telefon zazvonio, imao je sveto pravo da se meša u sve, da prekida i čak uništava naše porodično druženje. Ovo samo dokazuje da je tiranija hitnosti još jednom odnela pobedu nad važnim životnim stvarima. Znate, u našem kratkom životu jednostavno nema dovoljno vremena da bismo dozvolili da nas kontrolišu hitne stvari a da se istovremeno brinemo za one važne. Ne možemo da imamo i ovce i novce. Šta onda da radimo? Bojim se da postoji samo jedan odgovor. On nije nimalo jednostavan niti lak. Moramo da odredimo šta nam je najvažnije, da postavimo sebi ciljeve i da isplaniramo vreme da bismo ih ostvarili. Mi moramo da kontrolišemo svoje vreme da bismo se brinuli o važnim stvarima.

Odredite šta vam je najvažnije

Šta vam je najvažnije u životu? Kako se u to uklapa vaše dete? Da li je ono najvažnije? Drugo po važnosti? Treće? Četvrto? Morate da se odlučite! U suprotnom će se vaše dete naći nisko na lestvici prioriteta i patiće zbog određene mere zanemarivanja. Niko to ne može da uradi umesto vas. Bračni drug ne može da odredi koje će mesto dete zauzimati na vašem spisku prioriteta. Ne može ni vaš sveštenik, savetnik, poslodavac ili prijatelj. Samo vi to možete. Pa onda, dragi roditelji, šta nam je najvažnije? Šta i ko ima prednost u vašem životu? Posao? Crkva? Supružnik? Kuća? Hobi? Deca? Televizija? Društveni život? Karijera?

U skoro svim porodicama koje su pronašle spokoj, zadovoljstvo, sreću i iskrenu zahvalnost svih članova porodice, roditelji imaju slične prioritete. Obično im je najvažnija etika – jaka vera ili moralni zakon. Ovo se u većini slučajeva manifestuje tako što stavljaju Boga na prvo mesto u svojim životima i s njim imaju topao odnos pun ljubavi, utehe i podrške. Taj stabilizujući odnos utiče na sve ostale odnose. Kao što smo već rekli, njihov drugi prioritet je supružnik. Deca su na trećem mestu. Kao što vidite, prava sreća se postiže ako se usredsredimo na porodicu – prvo na duhovnu, a zatim na telesnu. Bog, supružnik, deca. Oni su najvažniji. Drugi prioriteti su naravno važni, ali ova tri su najvažnija.

Razgovarao sam s mnogo ljudi koji su spokoj i zadovoljstvo tražili u stvarima kao što su novac, moć i ugled. Kad su iskusili život i otkrili prave vrednosti, tužno su shvatili da su ulagali na pogrešan račun. Video sam brojne imućne ljude koji su najbolje godine potrošili na sticanje novca. Tragično je što su morali da potraže psihijatrijsku pomoć kad su shvatili da su im životi patetični i bolno prazni, uprkos tome što su bili bogati i slavni. Svi oni su plakali i svoj život smatrali „promašajem“, jer su im deca sišla s pravog puta ili su se razveli i ostali sami. Tek tada su shvatili da je jedino pravo bogatstvo u životu kad imate nekoga ko vas voli i kome je stalo do vas – Boga, supružnika i dete. Primetio sam da su ljudi koji su neizlečivo bolesni došli do istog zaključka. Kad bi se osvrnuli na svoj život, takođe bi shvatili da je jedino važno da ih neko bezuslovno i iskreno voli i brine za njih. Ako ove osobe imaju voljenu osobu, one su zadovoljne. Ako nemaju, treba ih žaliti.

Razgovarao sam jednom sa sveštenikovom suprugom, prelepom ženom koja je bolovala od neizlečivog karcinoma. Delovala je toliko zdravo da je zračila. Dok smo razgovarali, objasnila mi je da se njen pogled na život promenio otkad je saznala da je bolesna. Znajući da će uskoro da umre, promenila je svoje prioritete. Prvi put u životu shvatila je da nijedan roditelj u celom svom životu nema dovoljno vremena da zadovolji potrebe supružnika i dece, ako ne odbaci manje važne stvari. Sveštenikova žena je na prvo mesto stavila muža i decu i to je unelo očiglednu promenu u njihove živote. To naravno ne znači da treba da zanemarujemo druge oblasti života, ali moramo da kontrolišemo vreme koje trošimo na njih i njihov uticaj na nas.

Prolazni trenuci

Evo jednog primera koji dramatično ističe važnost usredsređene pažnje. Čitao sam o ocu koji je jednog dana sedeo u svojoj dnevnoj sobi. Bio mu je pedeseti rođendan, a desilo se da je tog dana bio razdražljiv. Njegov jedanaestogodišnji sin Rik iznenada je uleteo u sobu, skočio mu u krilo i počeo da ga ljubi po obrazima. Ljubio ga je sve dok ga otac nije strogo upitao: „Šta to radiš?“ Dečak je odgovorio: „Dajem ti pedeset poljubaca za pedeseti rođendan.“ Oca bi inače dirnuo taj čin ljubavi i privrženosti, ali pošto je bio depresivan i razdražljiv, odgurnuo je dečaka i rekao: „Drugi put.“ Dečak je bio skrhan. Istrčao je iz kuće, seo na bicikl i odvezao se. Nekoliko trenutaka kasnije udario ga je automobil i on je poginuo. Možete da zamislite koliko je žalostan, tužan i prepun osećaja krivice bio njegov jadni otac.

Takve priče nam nešto govore. Prvo, život je toliko nepredvidiv i nesiguran da ne možemo znati koliko ćemo još prilika imati da pokažemo nežnost deci, a naročito da im pružimo usredsređenu pažnju. Moramo da iskoristimo sve prilike jer ne znamo koliko će ih još biti. Deca rastu. Drugo, takvi trenuci nam se ne pružaju svakog dana. Sećate li se onih posebnih trenutaka koji ostavljaju utiske na dete? Trenutak u kom je Rik pokušao da poljubi oca pedeset puta bio je dragocen. Da je otac mogao da ga podeli s Rikom na pozitivan način, Rik bi ga se s ljubavlju sećao celog života, naročito kad bi bio u iskušenju da se pobuni protiv roditeljskih vrednosti, što se događa u buntovničkim danima adolescencije. Međutim, da Rik nije poginuo, nikad ne bi zaboravio bol, patnju i poniženje tog trenutka.

Poslušajmo drugu priču o usredsređenoj pažnji. U dnevniku oca jednog velikog humaniste pronađen je zapis o danu kad je sina poveo na pecanje. Otac se žalio da je taj dan bio potpuni promašaj jer je sin izgledao kao da mu je dosadno; napisao je da je sin bio zamišljen i da je malo pričao. Čak je napisao da ga verovatno više neće voditi na pecanje. Mnogo godina kasnije neki istoričar je pronašao ovaj dnevnik i znatiželjno ga uporedio s beleškama iz sinovljevog dnevnika koje su se odnosile na isti dan. Sin je oduševljeno pisao o „savršenom danu“ koji je proveo sam s ocem. Opisao je koliko mu je taj dan bio značajan i važan.

Cilj usredsređene pažnje

Kako da definišemo usredsređenu pažnju? Kad dete oseća: „Sam sam s mamom (ili tatom); imam ga (je) samo za sebe; za moju mamu (mog tatu) ja sam najvažnija osoba na svetu u ovom trenutku.“ Cilj usredsređene pažnje je da omogući detetu da se ovako oseća. Usredsređena pažnja nije nešto što je lepo da priuštimo detetu samo ako imamo vremena; to je preka potreba svakog deteta. Detetovo viđenje samog sebe i to kako će biti prihvaćeno u svetu zavisi od načina na koji se ova potreba ispunjava. Ako nema dovoljno usredsređene pažnje dete će biti uznemireno jer će osećati da je sve važnije od njega. Zbog toga će biti manje sigurno i teže će da sazri, emocionalno i psihički. Takvo dete možete da prepoznate u vrtiću ili u školi. Ono je manje zrelo od dece čiji su roditelji odvojili vreme i zadovoljili njegovu potrebu za usredsređenom pažnjom. Ovakvo dete je uglavnom povučeno i ima poteškoće s vršnjacima. Manje je snalažljivo i obično slabo reaguje u konfliktnim situacijama. Ono se previše oslanja na učitelja ili druge odrasle s kojima stupa u kontakt.
Neka deca, naročito devojčice koje nemaju očevu usredsređenu pažnju, ostavljaju na prvi pogled potpuno drugačiji utisak. One su prilično pričljive, manipulativne, vole da dramatizuju stvari, često su zavodljive na dečiji način, pa ih u vrtićima obično smatraju otvorenim i zrelim. Međutim, kako ove devojčice odrastaju, njihov model ponašanja se ne menja i postepeno postaje vrlo neprikladan. Kad imaju osam ili devet godina, učitelji i vršnjaci ih obično ne vole. Ali čak i u tom kasnom stadijumu, usredsređena pažnja, naročito očeva, može da ublaži samoporažavajuće ponašanje, da umanji uznemirenost i oslobodi ih da bi mogle pravilno da sazrevaju.

Kako da pružimo usredsređenu pažnju

Sad kad smo shvatili koliko je usredsređena pažnja značajna za dete, kako da to ostvarimo? Otkrio sam da je najbolji način pružanja usredsređene pažnje detetu provođenje određenog vremena s njim nasamo. Ako mislite da je to teško uraditi, u pravu ste. Odvojiti vreme i provesti ga nasamo s detetom, a da vas pritom ništa ne ometa, po mom mišljenju je najteži način dobrog vaspitavanja deteta. Moglo bi se reći da se po ovome najbolji roditelji razlikuju od drugih; požrtvovani od nepožrtvovanih; brižni roditelji od manje brižnih; roditelji koji imaju prioritete od onih koji ih nemaju. Moramo da shvatimo da za dobro vaspitavanje deteta ipak treba vremena. U današnjem hiperaktivnom društvu teško je pronaći vreme, pogotovo zato što su deca postala zavisnici od televizije i kompjutera i što bi radije provodili vreme s njima. To je još jedan razlog zbog kog je usredsređena pažnja toliko važna. Sile izvan porodice utiču na decu više nego ikad ranije. Potreban je ogroman napor da se nađe vremena u pretrpanim dnevnim rasporedima, ali je zato nagrada velika. Divno je kad vidite da vam je dete srećno, sigurno, omiljeno među vršnjacima i odraslima, da uči dobro i ponaša se dolično. Ali, verujte mi dragi roditelji, to ne dolazi samo od sebe. Mi moramo da platimo cenu za to! Moramo da pronađemo vremena i da ga provedemo nasamo sa svakim detetom.

Džon Aleksandar, bivši direktor Hrišćanskog društva Intervarsiti (InterVersity Christian Fellowship), pričao je na nekoj konferenciji pre nekoliko godina koliko mu je bilo teško da pronađe vreme za svako od svoje četvoro dece. Odlučio je da svakog nedeljnog popodneva odvoji po pola sata za svako dete. Dakle, svi moramo da pronađemo odgovarajuće rešenje. I meni je bilo teško da pronađem vreme dok sam vaspitavao svoju decu. Pokušavao sam da sačuvam što više vremena za njih. Kad je moja ćerka, na primer, ponedeljkom po podne išla u muzičku školu blizu moje kancelarije, planirao sam sastanke tako da bih mogao da je sačekam posle škole. Zatim bismo išli u restoran na večeru. Tada sam mogao da joj poklonim svu svoju pažnju i razgovaram s njom o čemu god je htela, bez straha da će nas neko prekinuti i bez vremenskih ograničenja.

Samo tako, nasamo i bez pritiska, roditelji mogu sa svakim detetom da razviju onaj poseban, nezaboravan odnos koji je svakom detetu očajnički potreban da bi se suočilo sa stvarnim životom. To su trenuci kojih se dete seća kad mu je najteže u životu, a naročito za vreme burnih godina adolescentnih konflikata i prirodnog nagona za nezavisnošću. Trenutke u kojima detetu pružaju usredsređenu pažnju roditelji mogu da iskoriste i za gledanje u oči i fizički dodir. U takvim trenucima oni su još važniji i snažno utiču na detetov život.

Teže je, naravno, pronaći vremena za usredsređenu pažnju ako imate više dece u porodici. Sećam se sedmogodišnje devojčice koja je došla na savetovanje zbog brojnih problema koje je imala u školi i kod kuće – problema s radom u školi, odnosima s vršnjacima, odnosima s braćom i sestrama te zbog nezrelog ponašanja. Pretpostavljate da joj roditelji nisu pružali dovoljno usredsređene pažnje. Imala je devetoro braće i sestara i roditelji nisu mogli da joj pruže onoliko usredsređene pažnje koliko joj je bilo potrebno. Oni, u stvari, i nisu bili svesni da njoj to nedostaje jer su sva druga deca bila dobro prilagođena. Roditelji su bili zemljoradnici pa su u toku dana – dok su muzli krave, hranili životinje i orali – provodili dovoljno vremena sa svakim detetom i tako sprečavali probleme. S devojčicom su se stvari odvijale tako da nije dobijala dovoljno roditeljske pažnje, što zbog svojih godina, individualnih kućnih poslova, što zbog njenog mesta u redosledu kojim su se deca rađala. Osećala se odbačenom i nevoljenom. Roditelji su je iskreno voleli, ali devojčica to nije osećala, pa i nije bila svesna toga.

Pažljivo planiranje se isplati

Sledeći primer ukazuje na značaj planiranja našeg vremena u cilju pružanja usredsređene pažnje svakom detetu. To je vrlo teško. U porodici s dva deteta, svaki roditelj može da odvoji vreme za jedno dete. Ali problem postaje mnogo teži u porodici s više od dvoje dece, i naravno u porodici sa samo jednim roditeljem. Međutim, pažljivo planiranje se isplati. Nekog dana, na primer u petak, jedno dete može biti pozvano na žurku, drugo može da ode kod rođaka, pa treće neće imati društvo. Pažljivi roditelji će u ovoj situaciji videti dragocenu priliku da tom detetu pruže usredsređenu pažnju. Naravno, prilikom planiranja moramo uzeti u obzir emocionalne potrebe svakog deteta, inače ćemo imati isti problem kao i malopre pomenuti zemljoradnici. To je naročito teško kad u istoj porodici imamo zahtevno i nezahtevno dete.

Moramo da se odupremo tome da najviše „podmazujemo šarke koje najglasnije škripe“. Svako dete ima iste potrebe bez obzira na to da li zahteva da budu ispunjene ili ne. U tom smislu su prilično ranjiva nezahtevna pasivna deca, koja su obično rođena između drugo dvoje dece. Ako su njegova braća ili sestre zahtevni, roditeljima će se vrlo lako desiti da ga uopšte ne primećuju dok se ne pojave problemi. Iskorišćavanje neočekivanih prilika doneće nam više vremena. Na primer, kad roditelj ostane sam s jednim detetom, dok se drugi igraju napolju. To je predivna prilika da napunimo detetovo emocionalno spremište i sprečimo probleme do kojih može doći ako ono presuši. Vreme za pružanje usredsređene pažnje može biti vrlo kratko: samo par trenutaka može da učini čuda. Svaki trenutak je važan. To je kao ulaganje na račun u banci. Sve dok račun nije u minusu, detetov emocionalni život biće zdrav i imaće manje problema.

To je takođe ulaganje u budućnost, naročito u godine adolescencije. Svako ulaganje je ujedno i uverenje da će detetove tinejdžerske godine biti zdrave, lepe, prijatne i za dete i za roditelja. Ulozi su visoki. Ima li išta gore od svojevoljnog adolescenta? Šta je lepše od uravnoteženog tinejdžera? Važno je naravno da bude i dugih perioda pružanja usredsređene pažnje. Kako deca rastu, i to vreme treba da bude duže. Nekoj deci treba vremena da se zagreju, da sruše odbrambene zidove koje su podigli tokom razvoja i da mogu slobodno da razgovaraju o najdubljim mislima, pogotovo o onome što ih muči. Kao što vidite, ako je dete naviknuto na trenutke usredsređene pažnje od ranog detinjstva, normalno će ih prihvatati i biće mu lakše da podeli emocionalne probleme s roditeljima. Ako mu takva pažnja nije pružena, kako da nauči da značajno komunicira s roditeljima? Opet su ulozi visoki.

Ima li išta gore od uznemirenog deteta koje ne može da podeli s vama svoja osećanja? Ima li išta lepše nego kad vam dete može slobodno prići i razgovarati o svemu? Sve ovo je teško i zahteva vreme. Mnogi ljudi koje sam sreo ispričali su mi kako su oni to postigli. Sećam se onoga što mi je ispričao hrišćanski pisac Džo Bejli koji je radio u izdavačkoj kući. U svom kalendaru je obeležavao određeno vreme koje je planirao da provede s porodicom, i kad bi ga neko pozvao da pita može li tog dana da održi predavanje, ljubazno je odgovarao da je tog dana već zauzet.

Džo Bejli je pronašao još jedan dobar način da pruži usredsređenu pažnju deci. Imao je posebnu zastavicu za svakog člana porodice. Svaka je dizajnirana tako da odgovara ličnosti deteta koje predstavlja i svako dete ju je dobilo za rođendan. Zatim bi je u posebnim prilikama isticali na štap ispred kuće, na primer, za predstojeće rođendane, kad se dete vraćalo kući s putovanja, ili kad bi odlazilo na fakultet. To je primer posredno iskazane usredsređene pažnje.

Pružanje usredsređene pažnje u prisustvu drugih osoba

Pomenuli smo da se usredsređena pažnja pruža kad smo sami s detetom, daleko od drugih članova porodice. Iako je ovo istina, postoje trenuci kad moramo da je pokažemo pred drugima. Recimo kad je dete bolesno, trpi neki emocionalni bol ili je iz nekih drugih razloga nazadovalo. Kad kažem nazadovalo, mislim da slabo kontroliše osećanja i/ili ponašanje.

Evo jednog primera. Jednog dana, duboko zabrinuti roditelji došli su kod mene da potraže savet u vezi s njihovim dvanaestogodišnjim sinom Timom. Dečakov prvi rođak, takođe dvanaestogodišnji dečak, doselio se kod njih. Bio je vrlo zahtevno dete i uskoro je zasenio Tima oduzimajući mu skoro svu roditeljsku pažnju. Tim je osećao da je neodoljivi rođak zauzeo njegovo mesto, pa je postao potišten, povučen; a povremeno i nekomunikativan. Savetovao sam roditelje da obojici pružaju usredsređenu pažnju; to jest da provode vreme nasamo s Timom i nasamo s rođakom. Međutim, rođak je i dalje dominirao u svakoj situaciji u kojoj su obojica bili prisutni. Tada sam ih posavetovao da im pružaju usredsređenu pažnju kad god bi rođak izrazito dominirao.
Roditelji su to radili okrećući se direktno prema Timu kad je nešto govorio, gledajući ga u oči, dodirujući ga kad god je to bilo zgodno i odgovarajući na njegove komentare. Kad bi posle toga rođak nešto rekao, isto bi radili i s njim. Takva vrsta usredsređene pažnje obično deluje ako je dete dobija dovoljno i kad je nasamo s roditeljem. Uzgred budi rečeno, učio sam neke učitelje tim načelima i ona su transformisala njihovo učenje i njihovu percepciju dece. Usredsređena pažnja zahteva mnogo vremena, teško ju je dosledno primenjivati i često je vrlo naporna ionako iscrpljenim roditeljima. Ali ona predstavlja najmoćniji način na koji možemo da punimo detetovo emocionalno spremište i da ulažemo u njegovu budućnost.

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Ohrabrenje za majke!

 

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

  • 1
Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.