Bezuslovna ljubav je zvezda vodilja u vaspitavanju deteta, Dr Ros Kembel

Temelj

Prava ljubav je bezuslovna i treba da bude prisutna u svim odnosima ljubavi (vidi Prvu poslanicu Korinćanima 13,4-7). Temelj za dobar odnos s detetom je bezuslovna ljubav. Samo uz tu vrstu ljubavi dete može potpuno da se razvija, do svog maksimuma. I samo ovakav temelj bezuslovne ljubavi može da spreči probleme kao što su ozlojeđenost, osećaj krivice i nevoljenosti, straha ili nesigurnosti. Možemo biti sigurni da je naše dete dobro vaspitano samo ako je naš primarni odnos s njim odnos bezuslovne ljubavi. Bez toga ne možemo da razumemo dete, njegovo ponašanje, ili da se nosimo s njegovim nestašlucima. Bezuslovna ljubav je zvezda vodilja u vaspitavanju deteta. Bez nje tapkamo u mraku, bez ikakvih orijentira koji bi mogli da nam pomognu u podizanju našeg deteta. S njom tačno znamo gde smo mi a gde je dete, kao i šta da uradimo u svim poljima, uključujući i disciplinu. Ona je pravi kamen temeljac na kom ćemo graditi svoju sposobnost za vaspitanje deteta i ispunjavanje njegovih svakodnevnih potreba. Vaspitavanje je bez temelja bezuslovne ljubavi zbunjujući i frustrirajući teret.

Šta je bezuslovna ljubav?

Bezuslovna ljubav je ljubav kojom volimo dete bez obzira na sve. Bez obzira na to kako dete izgleda. Bez obzira na njegove vrline, mogućnosti ili nedostatke. Bez obzira na to šta očekujemo od njega, i što je najteže, bez obzira na to kako se ponaša. To, naravno, ne znači da nam se uvek dopada njegovo ponašanje. Bezuslovna ljubav znači da volimo dete čak i kad nam se ne sviđa njegovo ponašanje. Kao što smo pomenuli kad smo govorili o bezuslovnoj ljubavi u bračnim odnosima, ona je ideal koji ne možemo uvek i u potpunosti da ostvarimo. Ali što smo mu bliži, postajemo zadovoljniji i sigurniji roditelji, a i naše dete će biti zadovoljnije, bolje i srećnije. Voleo bih da sam mogao da kažem dok su deca živela s nama: „Volim svoju decu bez obzira na sve, uključujući njihovo ponašanje.“ Kao i većina roditelja, nisam mogao. Ipak, trudio sam se da postignem taj uzvišeni cilj, da ih bezuslovno volim, a to sam radio tako što sam stalno opominjao sebe:

(1) Oni su deca.

(2) Ponašaće se kao deca.

(3) Dečije ponašanje je uglavnom neprijatno.

(4) Ako ja kao roditelj uradim svoj posao i volim ih uprkos njihovom ponašanju, oni će sazreti i neće se više detinjasto ponašati.

(5) Ako ih volim samo kad mi se sviđa njihovo ponašanje (uslovna ljubav), neće osećati da su iskreno voljeni. Zbog toga će postati nesigurni, steći će lošu sliku o sebi i to će im biti prepreka da razviju bolju samokontrolu i zrelije ponašanje. Zato je njihovo ponašanje i njihov razvoj moja odgovornost isto koliko i njihova.

(6) Ako ih budem bezuslovno voleo, imaće bolju i lepšu sliku o sebi. Tada će moći da kontrolišu svoje strepnje i ponašanje dok budu odrastali u zrelu osobu.

(7) Ako ih budem voleo samo kad ispunjavaju moje zahteve i očekivanja, osećaće se nesposobnim. Misliće da je bespotrebno da se toliko trude, jer nikad nije dovoljno. Mučiće ih nesigurnost, strepnja i nedostatak samopoštovanja. To će biti stalne smetnje u njihovom emocionalnom sazrevanju i opštem razvoju. Zato je njihov celokupni razvoj njihova i moja odgovornost.

Zbog sebe, koji sam se kao roditelj borio tih godina, i zbog mojih sinova i kćeri, molio sam se da ljubav prema deci bude što je moguće više bezuslovna. Budućnost moje dece zavisi od ovog temelja.

Dete i njegova osećanja

Da li se sećate jednostavnog grafikona iz drugog poglavlja? Šta mislite gde su na njemu deca? Tako je! Potpuno na levoj strani. Deca imaju neverovatnu sposobnost emocionalnog opažanja. Novorođenče je izuzetno osetljivo na majčinska osećanja. Predivan je prizor kada novorođenče prvi put donesu majci, koja ga stvarno želi. Ono se privija uz majčino telo i njegovo zadovoljstvo je očigledno. Prvi susret novorođenčeta s majkom koja ga ne želi izgleda sasvim drugačije. Ovo novorođenče nije zadovoljno i često slabo sisa, zlovoljno je i vidno nesrećno. Do ovoga dolazi i kad je majka uznemirena ili depresivna, iako se u njenom postupanju prema detetu to ne primećuje.

Dakle, važno je da shvatimo da su deca od rođenja izuzetno emocionalno osetljiva. Dok je njihov fond znanja mali, način komunikacije sa svetom je uglavnom na nivou osećanja. Ovo je vrlo bitno. Shvatate li? Beba stiče prve utiske o svetu u svojim osećanjima. To je divno, a ipak zastrašujuće ako razmislimo koliko je to važno. Emocionalno stanje novorođenčeta određuje kako će ono da vidi ili oseti svoj svet – roditelje, dom i sebe. Ovo predstavlja temelj za skoro sve ostalo.

Na primer, ako beba vidi svoj svet kao svet odbijanja, nebrige, svet bez ljubavi, neprijateljski raspoložen svet, onda će teskoba – koju ja smatram najvećim neprijateljem deteta koje odrasta – da šteti njegovom govoru, ponašanju, sposobnosti da razvije odnos s drugima i da uči. Činjenica je da dete nije samo emocionalno preosetljivo već i ranjivo. Skoro sve studije pokazuju da svako dete želi da zna da li ga roditelji vole. Ovo pitanje dete postavlja uglavnom ponašanjem, a retko rečima. Odgovor na ovo pitanje je apsolutno najvažnija stvar u životu svakog deteta. „Voliš li me?“ Ako dete bezuslovno volimo, ono će osetiti da je odgovor na pitanje potvrdan. Ako ga pak volimo uslovno, ono je nesigurno, i opet, sklono teskobi.

Odgovor koji dajemo detetu na ovo najvažnije pitanje: „Voliš li me?“ prilično dobro određuje njegov osnovni stav u životu. On je presudan. Pošto nam dete ovo pitanje postavlja svojim ponašanjem, mi mu uglavnom odgovaramo svojim postupcima. Svojim ponašanjem dete nam govori šta mu je potrebno, više ljubavi, više discipline, više prihvatanja ili više razumevanja. (Kasnije ćemo ući u detalje, a sada ćemo se usredsrediti na nezamenljivi temelj bezuslovne ljubavi.) Svojim ponašanjem mi zadovoljavamo potrebe deteta, ali samo ako je naš odnos zasnovan na bezuslovnoj ljubavi. Zapamtite izraz „svojim ponašanjem“.

U srcu možemo da osećamo neizmernu ljubav prema detetu. Ali to nije dovoljno. Mi svojim ponašanjem pokazujemo detetu ljubav koju osećamo prema njemu. Ljubav ispoljavamo ponašanjem, i to onim što kažemo, ili onim što uradimo. Mnogo je važnije ono što uradimo. Na dete mnogo više utiču naša dela nego naše reči. Više o ovome govorićemo kasnije.

Od presudne je važnosti da roditelji shvate da svako dete ima emocionalno spremište. To spremište je naravno figurativno, ali i vrlo stvarno. Svako dete ima izvesne emocionalne potrebe, i to da li su one ispunjene (ljubavlju, razumevanjem, disciplinom itd.) utiče na mnoge druge stvari. Pre svega, utiče na to kako će dete da se oseća: da li će biti zadovoljno, ljuto, depresivno ili radosno.

Dalje, utiče na ponašanje: da li će biti poslušno, neposlušno, cmizdravo, živahno, nestašno ili povučeno. Naravno, što je emocionalno spremište punije, osećanja su pozitivnija, a ponašanje bolje. Evo jedne od najvažnijih tvrdnji u ovoj knjizi: Samo ako je emocionalno spremište puno, od deteta možemo da očekujemo da se dobro oseća i dobro ponaša. A ko je odgovoran za punjenje tog spremišta? Pogađate da je odgovornost na roditeljima. Ponašanje deteta ukazuje na stanje spremišta. Kasnije ćemo govoriti o punjenju tog spremišta, a sada moramo shvatiti da ono mora uvek da bude puno, i da samo mi, roditelji, možemo to da ostvarimo. Samo ako je spremište uvek puno, dete će stvarno biti srećno, dostići će svoj maksimum i adekvatno će da reaguje na disciplinu. „Bože, pomozi mi da zadovoljim potrebe mog deteta kao što ti zadovoljavaš moje.“ U Poslanici Filipljanima 4,19 piše da će Bog to učiniti: „A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu.“

Deca odražavaju ljubav

Decu možemo zamisliti kao ogledala. Kao što mesec reflektuje sunce, tako i deca reflektuju ljubav, ali je ne iniciraju. Ako im pružimo ljubav, oni je uzvraćaju. Ako im ne pružimo ništa, oni nemaju šta da uzvrate. Bezuslovna ljubav se odražava bezuslovno, a uslovna uslovno.

Ljubav između Toma i njegovih roditelja (prvo poglavlje) primer je uslovnog odnosa. Kako je Tom odrastao, čeznuo je za toplim, bliskim odnosom s roditeljima. Nažalost, roditelji su osećali da treba stalno da ga opominju da bude bolji, suzdržavajući se od pohvale, topline i pokazivanja ljubavi, osim za stvarno dobro ponašanje, kad su se njime zaista ponosili. Inače, bili su strogi i smatrali su da bi ga previše odobravanja i ljubavi razmazilo i oslabilo njegove napore da bude bolji. Kad se Tom isticao, pružali su mu ljubav, a inače su je uskraćivali. Ovo je verovatno bilo delotvorno dok je on bio mlađi; ipak, kako je rastao, shvatao je da ga roditelji ne vole i ne cene njegova prava, nego da brinu samo za svoj ugled. Kad je Tom postao tinejdžer, njegova ljubav prema roditeljima jako je ličila na njihovu ljubav prema njemu. Dobro je naučio kako da uslovno voli. Ponašao se onako kako su oni hteli samo kada su oni radili ono što njemu odgovara. I naravno, kad su i Tom i roditelji počeli da igraju istu igru, niko nije mogao da pokaže ljubav onom drugom, jer su i on i oni čekali da onaj drugi uradi nešto prijatno. U takvoj situaciji svi su bili veoma razočarani i zbunjeni. Najzad su depresija, gnev i ozlojeđenost naterali Smitove da potraže pomoć.

Kako biste se vi poneli u toj situaciji? Neki bi posavetovali roditelje da zahtevaju svoja prava: poštovanje, poslušnost i ostalo. Drugi bi kritikovali Tomov stav prema roditeljima i zahtevali da ih više poštuje. Neki bi preporučili oštre kazne za Toma. Razmislite o tome. Mnoga deca danas ne osećaju da ih roditelji iskreno vole. Ipak, sreo sam malo roditelja koji svoju decu ne vole svim srcem. Ovo nije samo akademsko pitanje o kom treba da se razmišlja i onda kaže: „Šteta.“ Situacija je alarmantna. Desetine religioznih kultova i drugih sumnjivih organizacija zarobljavaju umove hiljada naših dragocenih mladih ljudi. Kako tako bizarna učenja lako mogu ovoj deci da isperu mozgove, da ih okrenu protiv roditelja i drugih osoba od autoriteta i da ih kontrolišu? Pravi razlog je što ovi mladi ljudi nikad nisu osetili pravu ljubav i brigu svojih roditelja. Osećaju da su lišeni nečega, da im roditelji nešto nisu dali. Šta je to? Da, bezuslovna ljubav. Kad razmislite koliko malo dece oseća da se roditelji za njih brinu i da ih vole, nije čudo koliko daleko ovi kultovi mogu da odu.

Kako je došlo do ovakve užasne situacije? Ne verujem da treba da krivimo samo roditelje. Dok sam razgovarao s roditeljima, bio sam stvarno zadovoljan saznanjem da većina njih ne samo da voli svoju decu nego se iskreno interesuje šta može da bude urađeno da bi se pomoglo svoj deci. Uvek iznova otkrivam da je problem što roditelji ne znaju kako da pokažu ljubav svojoj deci. Nisam pesimista. Pošto predajem po celoj zemlji, ohrabren sam saznanjem da roditelji ne samo da slušaju nego i imaju volje da ulože sebe i svoju imovinu za dobrobit dece. Mnogi su promenili svoj odnos s decom, zasnivajući ga na biblijski utemeljenoj bezuslovnoj ljubavi. Shvatili su da će, kad to učine, emocionalna spremišta njihove dece biti po prvi put puna. Vaspitanje ubrzo počinje da ih ispunjava i postaje uzbudljivo i vredno. Tada će ovi divni roditelji znati kada i kako da vode i disciplinuju svoju decu.

Kako da pokazujemo ljubav

Razmotrimo sada kako da pokazujemo ljubav detetu. Kao što znate, deca su emocionalna bića koja emocionalno komuniciraju. Deca koriste ponašanje da bi nam pojasnila svoja osećanja, i što su mlađa, sve češće to rade. Lako nam je da saznamo kako se dete oseća i o čemu razmišlja ako ga samo posmatramo. Isto tako, deca imaju izvanrednu sposobnost da prepoznaju osećanja roditelja putem njihovog ponašanja, a tu sposobnost većina izgubi kad odraste. Kad je moja ćerka imala oko šesnaest godina često mi je postavljala pitanja, kao što je ovo: „Zašto si ljut tata?“ čak i kad nisam bio svestan da se tako osećam. Ali kad sam razmislio o tome, shvatio sam da je potpuno bila u pravu. Deca su takva. Mogu jako dobro da osete kako se osećate po načinu vašeg ponašanja. Pa ako želimo da oni znaju šta osećamo prema njima, odnosno da ih volimo, moramo da se ponašamo kao da ih volimo. „Dečice, ne volimo rečju ili samo jezikom, nego delom i istinom“ (Prva poslanica Jovanova 3,18).

Kao što vidite, cilj ove knjige je da istraži kako da roditelji svoja osećanja ljubavi pokažu u praksi. Samo tako mogu detetu da pokažu ljubav i da učine da se ono oseća voljenim, potpuno prihvaćenim i poštovanim, kao i da voli i poštuje samo sebe. Tek tada roditelji mogu da pomognu svojoj deci da ona bezuslovno vole druge, naročito buduće supružnike i svoju decu. Pre nego što počnemo da otkrivamo kako treba voleti dete, moramo da spomenemo jedan preduslov. Morate biti spremni da primenite ono što ćete pročitati. Postoji razlika između nejasnih osećanja topline prema detetu i vaše spremnosti da žrtvujete sve što je potrebno za njegovo dobro.

Prilično je beznačajno da nastavite s čitanjem knjige ako niste spremni da ozbiljno razmislite o onome što u njoj piše, shvatite to i primenite u praksi. Inače ćete verovatno da je pročitate površno i da zaključite da su informacije previše jednostavne i nerealne.

Pokazivanje ljubavi detetu može se okvirno podeliti na četiri područja: gledanje u oči, fizički dodir, usredsređena pažnja i disciplina. Svaka oblast je podjednako važna. Mnogi roditelji (i osobe od autoriteta) usmeriće pažnju na jednu ili dve oblasti, dok će druge zanemariti. Područje koje se danas najviše naglašava, toliko da isključuje ostala tri, jeste disciplina. Video sam mnogo hrišćanske dece koja su dobro disciplinovana, ali koja se ne osećaju voljeno. U većini slučajeva roditelji su, nažalost, pomešali disciplinu i kaznu, kao da su to dve iste stvari. To je razumljivo, jer sam često čitao ili čuo da je neka osoba od autoriteta savetovala roditelje da tuku decu ili da ih povuku za uvo, a da im pritom ne kažu da ih vole. Ne pominje se kako da pomognemo detetu da bude zadovoljno sobom, roditeljima ili drugima, niti kako da ga učinimo srećnim. Svakodnevno viđam posledice ovakvog pristupa vaspitavanju dece. Ta deca se lepo ponašaju dok su mlađa, iako su uglavnom previše tiha, pomalo mrzovoljna i povučena. Nemaju spontanost, radoznalost i dečiju veselost koje imaju deca vaspitavana s ljubavlju. Ova deca obično počinju da se ponašaju problematično uoči i za vreme adolescencije, jer im nedostaje jaka emocionalna veza s roditeljima.

Zbog toga mi roditelji moramo da se usredsredimo na sve oblasti pokazivanja ljubavi detetu.

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)