Gledanje djeteta u oči - jedan od važnijih dokaza ljubavi!

27/02/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Gledanje djeteta u oči - jedan od važnijih dokaza ljubavi!

Kad prvi put pomislite koliko je važno gledati dete u oči, može da vam se učini prilično nevažnim za odnos s detetom. Ipak, radeći s decom, posmatrajući njihovu komunikaciju s roditeljima i proučavajući dobijene rezultate, došli smo do saznanja da je gledanje u oči vrlo bitno. Ključno je, ne samo za postizanje dobre komunikacije s detetom, nego i za ispunjavanje njegovih emocionalnih potreba. I ne znajući to, mi primenjujemo gledanje u oči kao osnovni način pokazivanja ljubavi, naročito deci.

Deca se emocionalno hrane gledanjem u oči s roditeljima (i drugima). Ako roditelj svom detetu pokazuje ljubav pogledom, ono će da upija više ljubavi i njegovo emocionalno spremište će biti punije. Šta je to kontakt očima? To je gledanje pravo u oči druge osobe. U mnogim situacijama to je vrlo važno. Da li ste nekad pokušali da razgovarate s nekim ko stalno gleda u drugom pravcu i nije u stanju da vas gleda u oči? To je, naravno teško. I to utiče na naša osećanja prema toj osobi. Obično nam se sviđaju ljudi koji s nama mogu da održe prijatan pogled. On je prijatan, naravno, kad je praćen ljubaznim rečima i prijatnim izrazima lica, kao što je smejanje.

Nažalost, roditelji mogu pogledom da pošalju i druge poruke deci, iako toga nisu svesni. Na primer, roditelji mogu da upućuju ljubazne poglede samo pod određenim uslovima, kad se dete ponaša izuzetno dobro i oni se ponose njime. Dete to doživljava kao uslovnu ljubav, i pod ovim uslovima, kao što smo već rekli, ne može da se razvije i odraste na pravi način. Iako dete volimo svim srcem, moramo s njim razmenjivati poglede, inače će dobiti pogrešnu poruku i neće se osećati iskreno (bezuslovno) voljenim. Roditelji lako razviju strašnu naviku da gledaju dete u oči samo onda kad mu se strogo obraćaju, naročito kad ga grde. Zaključili smo da nas dete pažljivo sluša kad ga gledamo u oči, ali mi to uglavnom radimo kad mu dajemo savete, prekorevamo ga ili kritikujemo. To je katastrofalna greška, premda gledanje u oči samo pri negativnom odnosu funkcioniše dobro kad je dete još sasvim malo.

Zapamtite da je gledanje u oči jedan od glavnih izvora pomoću kog se dete emocionalno hrani. Kad roditelj koristi ovo snažno sredstvo kontrole na pretežno negativan način, dete isto tako doživljava roditelja na pretežno negativan način. Iako izgleda da to daje dobre rezultate kad je dete malo, ono je poslušno i pokorno jer se plaši. Kako odrasta, tako strah prerasta u gnev, ogorčenost i depresiju. Pročitajte još jednom Tomove reči: one nam upravo to i govore. Samo da su njegovi roditelji to znali! Voleli su Toma svim srcem, ali nisu bili svesni da ga retko gledaju u oči, i to samo onda kad su mu davali određene instrukcije ili kad su ga disciplinovali. Tom je nesumnjivo znao da ga roditelji vole na neki način. Ali s obzirom na to da su gledanje u oči koristili na pogrešan način, Tom je kao tinejdžer bio zbunjen zato što nije znao šta oni stvarno osećaju prema njemu. Sećate li se njegovih reči: „Nikome sem mojim prijateljima nije stvarno stalo do mene“? Kad sam ga upitao: „Nikome?“ on je rekao: „Možda mojim roditeljima. Ne znam.“ Tom je znao da bi trebalo da se oseća voljenim, ali nije. Još gora navika koju roditelji mogu da steknu jeste izbegavanje gledanja u oči kao vid kažnjavanja deteta. To je okrutno, ali to često radimo svojim supružnicima. (Hajde, priznajte.) Svesno izbegavanje gledanja u oči za dete je bolnije od fizičkog kažnjavanja. Može da bude razorno. Može da preraste u nešto što dete nikad neće moći da zaboravi.

Postoje situacije između roditelja i dece koje mogu imati trajne posledice, događaji koje dete, a ponekad i roditelj, nikad ne zaboravi. To je, recimo, namerno izbegavanje gledanja u oči s detetom kao izraz neodobravanja, što je očit primer uslovne ljubavi. Mudri roditelji će dati sve od sebe da bi to izbegli. Način na koji detetu pokazujemo ljubav ne bi trebalo da zavisi od toga da li smo njime zadovoljni ili ne. Moramo dosledno i neprekidno da mu je pokazujemo, bez obzira na sve. Za neposlušnost možemo da se pobrinemo na neki drugi način, koji neće uticati na pružanje ljubavi. Govorićemo o disciplini i njenoj primeni bez narušavanja odnosa ljubavi. Treba da shvatimo da roditelji moraju da gledaju decu u oči da bi im neprekidno pokazivali ljubav, a ne samo da bi ih disciplinovali.

Mi smo uzor

Svi znamo da deca uče oponašanjem, tj. oponašajući nas. Na taj način uče i veštinu komuniciranja pogledom. Ako im neprekidno upućujemo pozitivne poglede pune ljubavi, i oni će raditi isto. Ako ih gledamo u oči samo da bi im pokazali da smo ljuti, i oni će to isto raditi nama. Poznajete li dete koje je neprijatno ili čak nesnosno? Ono će vas verovatno pogledati na kratko samo kad vas prvi put bude videlo i kasnije kad budete nešto izuzetno zanimljivo pričali. Uglavnom će izbegavati vaš pogled. To izbegavanje gledanja u oči je uznemirujuće, odbojno i neprijatno. Zatim posmatrajte koliko ga njegovi roditelji gledaju u oči. Postoji li sličnost? Zamislite očiglednu smetnju koju ovo dete ima i koja će ga pratiti celog života. Zamislite kako će mu biti teško da se sprijatelji s nekim ili da stupi u druge intimne odnose. Osećaće da ga vršnjaci ne vole i odbacuju, i to ne samo sad nego verovatno i kasnije, jer su šanse da promeni svoj odnos prema drugima vrlo slabe. Pre svega, ono nije svesno da to radi; i sem toga, taj način ponašanja vrlo se teško menja, osim ako roditelji ne promene način na koji gledaju dete u oči pre nego što ono odraste. U tome leži najveća nada tog deteta.

Istraživačka studija sprovedena na pedijatrijskom odeljenju jedne opšte bolnice došla je do frapantnih podataka vezanih za ovu tragediju. Istraživač je sedeo na jednom kraju hodnika i beležio koliko su puta medicinske sestre i volonteri ulazili u dečije sobe. Primećeno je da su neka deca imala mnogo više poseta od druge. Razlog je bio zaprepašćujući. Bio je naravno povezan s ozbiljnošću detetove bolesti i količinom potrebne nege. Ali to ne objašnjava velike razlike u posetama pojedinim pacijentima. Verovatno ste pogodili. Simpatičnija deca su češće posećivana. Kad god su medicinske sestre ili volonteri imali slobodnog vremena ili su mogli da biraju u koju sobu da uđu, uvek su odabirali dete koje je s njima lepo komuniciralo. Zašto im je s nekom decom bilo prijatnije? Postoji više razloga, kao što su živahnost, pričljivost, spontanost, ali najvažniji je gledanje u oči. Ne toliko omiljena deca bi nakratko pogledala posetioca i brzo spustila pogled. Posle toga bi izbegavala gledanje u oči i tako otežavala komunikaciju. Odraslima je naravno bilo neugodno s ovakvom decom. Ne shvatajući svoju ulogu u započinjanju komunikacije, medicinske sestre ili volonteri bi pogrešno shvatali ovu decu, pretpostavljajući da ona hoće da budu sama, ili da im se jednostavno ne sviđaju. Zbog toga su izbegavali ovu decu, a ona su se još više osećala nevoljenom, neželjenom i bezvrednom. Ovo se dešava u mnogim domovima, pa se tako desilo i u Tomovom. Roditelji su to mogli da izmene toplim, prijatnim gledanjem u oči (bezuslovnom ljubavlju). Da su oni ovo znali (i još neke činjenice o ljubavi prema detetu koje ćemo kasnije pomenuti) ne bi imali takve probleme s Tomom.

Sindrom zaostajanja u razvoju

Došli smo do još nekih važnih zaključaka u istraživačkoj studiji takođe sprovedenoj na pedijatrijskom odeljenju univerzitetske bolnice. Proučavali smo neobičan sindrom zaostajanja u razvoju. Naime, neka deca prestaju da se razvijaju između šestog i dvanaestog meseca. Obično odbijaju hranu, prestaju da rastu, postaju ravnodušna i letargična, i čak mogu da umru, bez nekog očiglednog razloga. Nijedan test ni fizički pregled ne mogu da utvrde poremećaj. Zašto dete gubi volju za životom? U većini slučajeva decu su odbacili njihovi roditelji, često nesvesno (ni sami to ne znaju). Ne mogu svesno da se izbore s osećanjem odbacivanja deteta, pa ga nesvesno odbacuju svojim ponašanjem. Došli smo do zaključka da su ovi roditelji izbegavali i fizički dodir i gledanje u oči s detetom. Inače su bili dobri roditelji i obezbeđivali im hranu i odeću.

Sindrom zaostajanja u razvoju je zaprepašćujući sindrom, ali neka otkrića nas još više iznenađuju. Da bi zaštitili decu, za vreme nacističkog bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu, preselili su ih na selo i smestili s odraslima. Roditelji su im ostali u Londonu. O deci su se dobro brinuli, u tom smislu da su uvek bila čista i nahranjena. Ipak, emocionalno su bila znatno izgladnela jer nije bilo dovoljno staratelja da im pruže emocionalnu hranu – gledanje u oči i fizički dodir. Većina ove dece postala je emocionalno poremećena ili hendikepirana. Mnogo bolje bi bilo da su ostala s majkama. Opasnost od emocionalnih povreda bila je mnogo veća od opasnosti od fizičkih povreda. Opasnosti i zamke koje vrebaju emocionalno slabo dete zastrašujuće su. Roditelji! Učinite decu jačom. Vaše najjače oruđe je bezuslovna ljubav.

Gledanje u oči i učenje

Dok sam radio na programu Hedstart (programu za specijalno vaspitanje predškolske dece iz siromašnih porodica), uživao sam pričajući tim divnim učiteljima o važnosti gledanja u oči i fizičkog dodira i njihovom uticaju na detetovu teskobu i sposobnost učenja. Učitelj će prepoznati dete između tri i četiri godine koje je očigledno uznemireno, plašljivo i nezrelo, po tome što mu je teško da gleda ljude u oči. Te poteškoće može da izazove blaga do umerena emocionalna poremećenost. Preterano uznemireno dete će se teško približiti starijima (a i svojim vršnjacima). Emocionalno zdravo dete prići će učitelju direktno, bez oklevanja će ga pogledati u oči i pitati ono što mu je na umu – na primer: „Mogu li da dobijem još jedan papir?“ Što je veći emocionalni poremećaj kod deteta, biće mu teže da to uradi. U prosečnom razredu postoji barem jedno dete (obično dečak) koje je toliko uznemireno i plašljivo da ne može da gleda druge u oči, počinje da razgovara uz veliko oklevanje (i često se reči moraju „izvlačiti“ iz njega), a učitelju prilazi sa strane ili izdaleka. Takvo dete povremeno može da bude u stanju da priđe učitelju samo hodajući skoro unazad. Naravno da ova deca imaju problema s učenjem jer su toliko uznemirena i napeta.

Kad naiđem na takvo nesrećno dete, zamolim učitelja da mu nešto objasni sedeći nasuprot, s druge strane stola. Zatim ga zamolim da ga zagrli dok priča s njim, povremeno ga gledajući u oči (onoliko koliko dete može da podnese). Nedugo posle toga, zamolim učitelja da nastavi da mu objašnjava, i dalje ga grleći. Učitelj je tada zapanjen, kao i ja, saznanjem da dete mnogo lakše uči kad su njegove emocionalne potrebe ispunjene. Učitelj je, gledanjem u oči i fizičkim dodirom, umanjio detetov strah i uznemirenost, a pojačao osećaj sigurnosti i poverenja. To omogućava detetu da bolje uči. Jednostavno? Naravno. Zašto to onda ne radimo češće? Verujem da postoji više razloga, počevši od straha da ćemo postupiti neprofesionalno ili razmaziti dete, do straha da ćemo mu nauditi na neki način. Ako postoji nešto o čemu ne treba da brinemo, onda je to sigurno bojazan da ćemo detetu pružiti previše ljubavi.

U novoj sredini

Srećan sam jer sam kao roditelj naučio koliko je važno gledati decu u oči. To mi je mnogo pomoglo s mojom decom. Nikad neću zaboraviti, na primer, selidbu u novu kuću. U to vreme naši sinovi su imali šest i dve godine i bili su srećna, živahna i normalno nezavisna deca. Nedelju dana posle selidbe, primetili smo promene na obojici. Postali su cmizdravi, nisu hteli da se odvoje od nas, lako su se ljutili, stalno se tukli, neprekidno su nam bili pod nogama i bili su vrlo razdražljivi. U to vreme, moja supruga Pet i ja smo grozničavo sređivali kuću da bismo sve završili pre nego što ja počnem da radim na novom poslu. Oboma je smetalo i ljutilo nas njihovo ponašanje, ali smo mislili da su takvi zbog selidbe. Jedne noći, razmišljajući o sinovima, zapitao sam se šta bih ja radio da sam na njihovom mestu. Odgovor na njihovo problematično ponašanje iznenada mi je došao na um. Pet i ja smo danonoćno bili s dečacima i često smo razgovarali s njima, ali bili smo prezauzeti kućnim poslovima i nismo im pružali pažnju koju zaslužuju; nismo ih gledali u oči i retko smo ih dodirivali. Njihovo emocionalno spremište se ispraznilo pa su svojim ponašanjem pitali: „Volite li nas?“ Na njihov dečiji, prirodno iracionalan način, pitali su: „Volite li nas i sada kad smo se preselili u drugi grad? Je li između nas još sve isto? Volite li nas?“

Ovo je jako karakteristično za decu u periodu prilagođavanja. Kad sam shvatio u čemu je problem, ispričao sam to Pet. Mislim da je u početku bila skeptična, ali je bila spremna da proba bilo šta. Sledećeg dana smo gledali dečake u oči kad god smo mogli, i kad su se oni nama obraćali (aktivno slušanje) i kad smo mi pričali njima. Kad god smo mogli, grlili smo ih i pružali im usredsređenu pažnju. Promena je bila neverovatna. Kad im se emocionalno spremište napunilo, opet su bili srećni, energični, bučni i ubrzo su nam sve manje bili pod nogama, a sve više se međusobno igrali i bili stvarno srećni. Pet i ja smo se složili da je ovo bilo dobro utrošeno vreme. Odlično smo ga nadoknadili kad nam se nisu više motali oko nogu, i što je najvažnije, bili su ponovo srećni.

Nikad nije prerano

Evo jedne ilustracije o značaju gledanja u oči. Novorođenče počinje da se usredsređuje na predmete negde između druge i četvrte nedelje života. Prvo što privuče pažnju novorođenčeta je ljudsko lice, ali naročito se fokusira na oči. Oko šeste ili osme nedelje detetove oči se pomeraju i izgleda kao da nešto traže. Oči liče na dva radara koji se neprekidno pomeraju i nešto traže. Da li znate šta traže? Mislim da znate: traže drugi par očiju. Već s dva meseca te oči znaju da uhvate pogled drugih očiju. Dete emocionalno reaguje i čak i u tom uzrastu potrebno mu je punjenje emocionalnog spremišta. Neverovatno, zar ne? Nije čudno što se detetovi odnosi prema svetu i njegova osećanja prema njemu formiraju tako rano. Mnogi istraživači tvrde da su dečija ličnost, način razmišljanja, način govora i druge bitne osobine čvrsto oblikovane već u petoj godini života. Nikad nije rano da počnemo da dosledno pokazujemo toplinu detetu. Ono jednostavno mora da ima ovu bezuslovnu ljubav da bi se dobro snašlo u današnjem svetu. Mi imamo jednostavan ali prilično moćan metod pomoću kog to možemo da postignemo. Svaki roditelj mora da gleda decu u oči da bi im pokazao bezuslovnu ljubav.

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir
• gledanje u oči
• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Ohrabrenje za majke!

 

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

  • 1
Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.