Hoće li čovjek prepoznati sebe?

Kako čovek vidi sebe u društvu iskazuje se kroz formiranje sopstvene slike o sebi gledajući sebe svojim očima. S druge strane, kako čoveka vidi društvo iskazuje se sagledavanjem sebe očima drugih u izgradnji svog ličnog identiteta i individualiteta koji je relativno nezavisan od sopstvene lične slike.

Nameće se pitanje šta definiše naš pravi identitet?

Na ovo pitanje svaka osoba dala bi različit odgovor. Neko bi odgovorio da je on to što je po nacionalnosti. Drugi bi odgovorio da je on to što je po religijskoj pripadnosti. Drugi bi odgovorio da je on to što je pripadnik neke zajednice ili grupe itd. Svi ovi odgovori zasnovani su na sopstvenu konstatnost i doslednost ličnih osobina, motiva, stavova u zavisnosti šta čovek smatra najvažnije u fazi svog života fokus našeg identiteta biće drugačiji.

Od suštinskog značaja je prepoznati postojanje vidljivog i nevidljivog religijskog identiteta. Tako za osobu koja odlazi u džamiju, koja odlazi na hadž, koja posti ramazan, daje zekat kažemo da je musliman. Za osobu koja odlazi u katedralu na misu, koja slavi Božić i Uskrs po svom kalendaru kažemo da je katolik. Za osobu koja slavi slavu, nosi krst kao privezak na lančić, odlazi u crkvu na liturgiju, slavi Božić i Vaskrs po svom kalendaru kažemo da je pravoslavac itd. Tako bi mogli opisivati vidni identitet svih verskih zajednica i denominacija i mogli bi kazati da je to njihov lični identitet. Taj identitet oni ne određuju sami kao što ne određuju ni svoje ime, već im to određuje religija. Jer je religija i nacionalnost u mnogim narodima povezana i skopčana. Najvažnija varijabila za određivanje religije kod njih je rođenje u određenoj naciji. Tako da po toj varijabili dete se rađa kao musliman, ili kao katolik, ili kao pravoslavac itd, jer vežu religiju sa sa nacijom. Većina od njih kažu da vjeruju u Boga a identifikuju se sa religijom.

Zato je od suštinskog značaja pitanje: Šta je to što određuje pravi identitet svake osobe?
Čitajmo dalje biblijski odgovor i šta je Hristos rekao po ovom pitanju:

“Došli su njegova majka i njegova braća. Stojeći napolju poslali su nekog da ga pozove. A oko njega je sedelo mnoštvo ljudi. I rekli su mu: Napolju su tvoja majka i tvoja braća traže te. Na to im reče: Ko su moja majka i moja braća? I pogledavši one koji su sedeli oko njega reče: Evo moje majke i moje braće. Ko god vrši Božju volju on mi je brat i sestra i majka.” (Marko 3:31-35) (NRP)

Dakle, prema Hristovim merilima najbliži njemu su oni koji izvršavaju volju Božju. To su njegovi brat, sestra i majka. On nije kazao da su mu najbliži oni po biološkom rođenju u njegovom rodoslovu, već oni koji izvršavaju volju Božju. Dakle, po Božjim kriterijumima rođaci ne mogu računati na bliskost ako ne izvršavaju volju Božju.

Zašto je Hristos odredio ovakvo merilo? Zašto rođačka bliskost nije merilo? Proučavajuci Pismo saznajemo da je svaka ljudska bliskost raspadljiva. Raspadljiva su srodstva i veze rođačke i plemena, raspadljivi su čak i narodi jer mnogi narodi su nestali i mnoga plemena su nestala. Zato Božje upozorenje i Božji zahtev na izvršavanju volje Božje ima presudnu životnu važnost. Dakle, na osnovu reči koje je sam Hristos izgovorio ključ za nas pravi identitet je pripadnost Hristu, a ne plemenima, narodima, jezicima , rođacima… To su merila ovog sveta i ona ne mogu da nas održe ni sama sa sobom a kamoli pred Bogom. Ispunjenje volje Božje je lično. Ne može niko da sluša Boga umesto mene. Ispunjenje volje Božje je nešto najvažnije što čovek može da uradi u svom životu. Božja volja nije nešto što služi samo za ponašanje prema Bogu. Ona je sveobuhvatna i služi i za bližnje, i za porodicu, i za careve, i za prijatelje, i za neprijatelje, i za sve aspekte života.
Ispunjenjem volje Božje postajemo Hristovi, i to je jedina pripadnost koja neće nikad propasti a drugo će sve propasti. Ona zahteva udaljavanje od svetovnosti, a priblizavanje duhovnosti.

Apostol Pavle je zapisao:

“Zato se i mi, od dana kada smo čuli za to, neprestano molimo za vas i tražimo da se ispunite poznavanjem njegove volje u svakoj mudrosti i duhovnom razumevanju kako biste živeli životom dostojnim Gospoda i tako mu potpuno ugodili donoseći plod u svakom dobrom delu i rasli u poznanju Boga, osnaženi svakom silom prema moći slave njegove, za svaku postojanost i strpljivost s radoscu.” (Kološanima 1:9-11) (NRP)

Ovo su posledice kad čovek upozna volju Božju i kad živi po njoj. A volja Božja jeste da čovek bude poslušan njemu, da bude u zajednici sa njim i da komunicira sa njim. I ako mi moramo i trebamo da živimo u ovom svetu, ali svet ne mora i ne treba da živi u nama. Neki pokušavaju doći Hristu preko držanja pravila i finog ponašanja. Jevreji su upravo tu pali. Problem njihov nije bio šta su oni činjeli, već šta su bili u ličnom identitetu. Identitet je iznad poslušnosti pravila. On ne funkcioniše po pravilima nego po Duhu Boga živoga. To je ključ Hristove nauke. Beskorisno je fokusirati se na ponašanje ako mi to nismo. Suština je u prirodi, a ne u ponašanju.

Sada se može postaviti pitanje da li osoba može da učini nepravdu a da ima Božju prirodu? Treba razumeti da nepravda nije uvek identitet. Apostol Pavle kritikuje svoju braću u Korintu zbog nepravde koju su oni radili, (1.Korinćanima 6:8) ali oni po svom identitetu nisu bili nepravedni i neverni. On ih naziva crkvom Božjom jer su posvećeni u Hristu (1.Korinćanima1:1-2) Dakle, vidimo da nepravdu može nekada učiniti i vernik jer ima grešno telo. Spašen čovek ima nov identitet i on je posvećen u Hristu, i ako učini neku nepravdu on će se pokajati i štetu nadoknaditi i on je i dalje spasen. A nespasen čovek ako učini i pravdu on je i dalje nespasen jer je neveran i neposvećen Hristu, i po svom identitetu nepravedan. Ova istina ne dozvoljava nikakva lažna učenja. Ona ne znači da čovek nesmetano može činiti nepravdu, jer svaka nepravda ima posledice tela, ali novorođenoj osobi ne oduzima spasenje. Bog je u svojoj reči rekao sve i Bog je dao sve i Bog je dao i samog sebe. Da li će čovek prepoznati sebe? Neka je proslavljeno ime Božje kroz nas.

Jovan Mijušković, www.hriscanskamreza.net