Najočigledniji način pokazivanja ljubavi detetu je fizički dodir

03/04/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Najočigledniji način pokazivanja ljubavi detetu je fizički dodir

Izgleda da je najočigledniji način pokazivanja ljubavi detetu upravo fizički dodir. Međutim, iznenađujuća su istraživanja koja pokazuju da većina roditelja dodiruje svoju decu samo kad je to neophodno, recimo kad im pomažu da se obuku, skinu ili da uđu u automobil. Ipak, nekolicina roditelja primenjuje ovaj prijatan, lak način pružanja bezuslovne ljubavi koja je deci očajnički potrebna. Malo je roditelja koji će svojom voljom ili „bez razloga“ da iskoriste priliku i dodirnu svoje dete. Ne mislim samo na grljenje, ljubljenje i tome slično. Govorim o bilo kakvoj vrsti fizičkog dodira, jednostavnom dodirivanju ramena, nežnom udaranju u rebra ili razbarušivanju kose.

Kad pažljivo posmatrate roditelje s decom, videćete da većina roditelja pokušava da što manje dodiruje svoju decu. Ti jadni roditelji kao da misle da su njihova deca mehaničke lutke koje hodaju ili predmeti koje treba da nauče da hodaju i da se pristojno ponašaju uz što manje njihove pomoći. Oni i ne znaju kakve fantastične mogućnosti propuštaju. U njihovim je rukama emocionalna sigurnost dece i tajna njihovog roditeljskog uspeha. Ohrabruju nas roditelji koji su, osim gledanja u oči, otkrili čari fizičkog dodira. Naučnici su otkrili da dodir igra iznenađujuće važnu ulogu u postizanju fizičkog i mentalnog blagostanja deteta, već od samog rođenja – piše u članku „Osećaji koji nam oblikuju budućnost“ u Riders Dajdžest-u (Reader’s Digest) iz januara 1992. godine.

Autor članka Louel Ponte ističe da su istraživači s Instituta za istraživanje dodira na Medicinskom fakultetu u Majamiju dokazali da su prevremeno rođena deca koja su svakodnevno imala tri petnaestominutna tretmana nežne masaže dobijala četrdeset sedam posto više u težini od dece koja nisu masirana. Prevremeno rođena deca koja su imala masažu takođe su imala i bolji san, bila su živahnija i aktivnija. Posle osam meseci pokazuju bolje mentalne i fizičke sposobnosti.

Dr Majkl Mini, psiholog u centru Douglas Hospital Research na univerzitetu Makgil u Montrealu dokazao je da je dodirivanje mladunaca pacova u toku prvih nekoliko nedelja života dovelo do povećanja broja receptora koji kontrolišu lučenje glukokortikoida, snažnih fizioloških hormona, koji izazivaju stres i mnogobrojne poremećaje, kao što su zaostajanje u rastu i oštećenje moždanih ćelija. Za vreme tog istraživanja, piše na kraju članka, dr Mini je dobio svoje prvo dete i odlučio da ga grli više nego što bi to inače radio. „Naši dokazi“, naveli su njegove reči, „upućuju na to da će mojoj kćerki ovo današnje grljenje pomoći... da vodi srećniji, zdraviji život. Moj dodir može da joj oblikuje budućnost.“ U članku se takođe ističe da nežno dodirivanje od strane medicinskih sestara i voljenih osoba može da učini čuda kod pacijenata, oslobađajući ih uznemirenosti i glavobolje prouzrokovane napetošću, a čak može i da uspori ubrzani puls ili da ublaži srčanu aritmiju.

Kad je naš sin Dejvid imao osam godina, igrao je bejzbol u dečijoj ligi. Za vreme utakmice divio sam se jednom ocu koji je otkrio draži fizičkog dodira i gledanja u oči. Njegov sin mu je često pritrčavao i nešto govorio. Bilo je očigledno da postoji jaka veza između njih dvojice. Dok su razgovarali, gledali su se pravo u oči, a između njih je bilo i dosta fizičkog dodira, naročito kad bi neko rekao nešto smešno. Ovaj otac je često stavljao ruku na sinovljevo rame ili ga je grlio, a ponekad ga je s mnogo ljubavi tapšao po kolenu. Povremeno ga je tapšao po leđima i privlačio sebi.

Može se reći da je ovaj otac dodirivao sina kad god je to bilo moguće, prikladno i dok god su se njih dvojica osećali prijatno. Ponekad je i sestra, tinejdžerka, dolazila da gleda brata kako igra. Sedela je s ocem, ili pored ili odmah ispred njega. Ovaj brižni otac se i prema njoj odnosio na odgovarajući način. Često ju je gledao i dodirivao, ali je nije držao na kolenu i ljubio jer je smatrao da je velika za to (što bi možda radio da je bila mlađa). Često bi joj lagano dodirnuo ruku, rame ili leđa. Povremeno bi je potapšao po kolenu ili je nakratko zagrlio i lagano povukao ka sebi, posebno kad se dešavalo nešto smešno.

Dva dragocena dara

U svakodnevno ophođenje prema deci treba da uklopimo fizički dodir i gledanje u oči. To treba da bude prirodno i prijatno, a ne preterano i izveštačeno. Dete koje odrasta s roditeljima koji ga gledaju u oči i često dodiruju biće zadovoljnije sobom i biće mu prijatnije s drugim ljudima. Lako će komunicirati s drugima, koji će ga zbog toga voleti pa će i ono samo sebe da ceni. Prikladno i često gledanje u oči kao i fizički dodir jesu dva najdragocenija dara koja možemo dati detetu. Gledanje u oči i fizički dodir (zajedno s usredsređenom pažnjom) jesu najefikasniji načini da se ispuni detetovo emocionalno spremište i da mu se pomogne da se što bolje razvija.

Nažalost, Tomovi roditelji nisu otkrili tajnu fizičkog dodira i gledanja u oči. Oni su zloupotrebljavali gledanje u oči. Smatrali su da je fizički dodir poželjan samo kod devojčica, jer „njima treba maženje“. Gospodin i gospođa Smit verovali su da se prema dečacima treba ponašati kao prema odraslim ljudima. Mislili su da će maženje pretvoriti Toma u slabića i feminizirati ga. Ovi jadni roditelji nisu shvatali da je istina upravo suprotna; da su Tomove emocionalne potrebe zadovoljavane gledanjem u oči ili fizičkim dodirom, naročito od strane njegovog oca, on bi sebe lakše identifikovao kao muškarca i bio bi muževniji. Gospodin i gospođa Smit takođe su mislili da dečakove potrebe za maženjem, naročito za fizičkim dodirom, iščezavaju zajedno s njegovim odrastanjem. Istina je da dečakove potrebe za fizičkim dodirom ne prestaju nikada, samo se menja vrsta fizičkog dodira. Dok je beba, potrebno mu je držanje na rukama, privijanje uz sebe, maženje, grljenje i ljubljenje – „buci-buci fore“ kako ih je nazvao jedan od mojih sinova kad je bio u osnovnoj školi.

Ova vrsta pokazivanja ljubavi putem dodira od suštinske je važnosti od dečakovog rođenja pa sve do sedme ili osme godine. Stvarno mislim da je od suštinske važnosti! Istraživanja pokazuju da ženska deca mlađa od dvanaest meseci dobijaju pet puta više ljubavi putem dodira nego muške bebe. Ubeđen sam da zbog toga mlađi dečaci (od tri godine do adolescencije) imaju mnogo više problema nego devojčice. Pet do šest puta više dečaka nego devojčica posećuje psihijatrijske klinike širom zemlje. Ovaj odnos se bitno menja u adolescenciji.

Očigledno je, dakle, koliko je važno za dečaka da dobije isto toliko ljubavi kao i devojčica, možda čak i više, u tim ranim godinama. Kako dečak raste, tako se smanjuju potrebe za pokazivanjem fizičke ljubavi, kao što su grljenje i ljubljenje, ali potrebe za fizičkim dodirom i dalje ostaju. Umesto „buci-buci fora“ on tada želi fizički dodir primeren dečacima, kao što su rvanje, guranje, lupanje po leđima, nestašno udaranje ili boks, i „baci kosku“ (udaranje dlanom o dlan u znak pobede). Ovi načini fizičkog dodira su istinski i iskreni kao i grljenje i ljubljenje. Ne zaboravimo da dete nikada ne preraste potrebu za obema vrstama dodira.

Kako su moji dečaci odrastali (sad su već odrasli), sve manje su hteli da ih držimo, grlimo ili ljubimo. Ipak, bilo je trenutaka kad im je to bilo potrebno i kad su to želeli. Tad sam morao da ih pažljivo posmatram i da iskoristim svaku priliku da to i uradim. Ovo se obično dešavalo kad su bili povređeni (fizički ili emocionalno), kad su bili vrlo umorni, bolesni, kad su išli na spavanje, ili u posebnim prilikama, kad bi se dogodilo nešto tužno.

Sećate li se posebnih trenutaka koje smo pomenuli u četvrtom poglavlju? Ti trenuci imaju veliki značaj za dete, i to toliko veliki da ih ono nikad ne zaboravi. To su posebne prilike da našoj deci pokažemo ljubav fizičkim dodirom (grljenjem, ljubljenjem), naročito kad porastu. Dete će ih se prisećati kad bude u najtežim adolescentnim mukama, kad kao tinejdžer bude rastrgan između buntovništva i ljubavi prema roditeljima. Što lepše uspomene dete ima, snažnije će se odupreti nemirima adolescencije. Tih dragocenih prilika je malo. Dete brzo prelazi iz jedne faze u drugu, i pre nego što postanemo svesni toga, šanse da mu pružimo ono što mu treba dođu i prođu. Sumorna pomisao, zar ne?

Istaći ćemo još nešto u vezi s pokazivanjem ljubavi dečacima. Lakše je to uraditi dok su još mali, naročito kad imaju između dvanaest i osamnaest meseci. Ipak, kako odrastaju, to nam postaje teže. Zašto? Jedan od razloga, kao što smo već rekli, jeste pogrešna pretpostavka da je pokazivanje ljubavi putem dodira samo za devojčice. Razlog je i to što većina dečaka postane manje privlačna kad poraste. Na primer, većini ljudi će sedmogodišnji ili osmogodišnji dečak biti neprivlačan ili će ih nervirati. Da bismo zadovoljili dečakove emocionalne potrebe, mi kao roditelji moramo u sebi da prepoznamo ova neprijatna osećanja i da im se odupremo, i da radimo ono što kao majke i očevi moramo da radimo.

Sada ćemo razmotriti potrebe devojčica povezane s fizičkim dodirom. One uglavnom ne reaguju tako otvoreno na emocionalno lišavanje kao dečaci u prvih sedam ili osam godina. Drugim rečima, one ne pokazuju toliko svoju potrebu za ljubavlju. Video sam mnogo, mnogo ovakvih emocionalnih poremećaja kod dece, i uglavnom je lako prepoznati dečake koji pate – njihov bol je očigledan. Izgleda da su devojčice sposobnije da s tim izađu na kraj i da su manje pogođene nedostatkom emocionalne ljubavi pre adolescencije. Neka vas ovo ne zavara. Iako ne pokazuju svoju patnju dok su mlađe, one mnogo pate kad nemaju odgovarajuću emocionalnu brigu. To postaje očigledno kad odrastu, naročito u periodu adolescencije. Jedan od razloga za to povezan je s fizičkim dodirom. Ne zaboravite da fizički dodir, a naročito prisnost (držanje, grljenje, ljubljenje itd.) ima veoma važnu ulogu u životu dečaka dok je mlađi. Što je dečak mlađi, to mu je takav dodir važniji. Kod devojčica se važnost fizičkog dodira (naročito prisnosti) povećava s njenim odrastanjem i dostiže vrhunac negde oko jedanaeste godine. Ništa me tako ne pogađa kao kad vidim jedanaestogodišnju devojčicu koja ne dobija dovoljno emocionalne brige. Kakav kritičan uzrast!

Promena Šeronine ličnosti

„Ne mogu da verujem! Šeron je sigurno doktor Džekil i mister Hajd“, rekla je gospođa Francisko za svoju ćerku kad me je posetila prvi put. „Uvek je bila tiha, stidljiva devojka koja se nikad nije ponašala nepristojno. Sada moram da je teram da nešto uradi, naročito u poslednjih nekoliko meseci. Jedno vreme nisam mogla da je nateram da radi bilo šta. Činilo se kao da joj je život dosadio. Izgubila je interesovanje za sve, a posebno za školu. Činilo se kao da je izgubila svu energiju. Odvela sam je kod njenog pedijatra, ali on nije mogao ništa da ustanovi. Zatim sam razgovarala sa školskim savetnikom i njenim nastavnicima. I oni su bili zabrinuti zbog njenog ponašanja i nedostatka volje. Neki prijatelji su mi rekli da ne brinem i da je to samo faza koju će ona prerasti. Nadala sam se da su u pravu, ali sam i sumnjala. Zatim me jednog dana pozvala prijateljica koja je imala ćerku Šeroninih godina. Rekla mi je da je od nje saznala da se Šeron drogira. To mi nije ličilo na Šeron, ali sam ipak pretražila njenu sobu i našla malo marihuane.“ „Tada je prvi put u životu užasno reagovala. Vrištala je i vikala na mene, govoreći da nemam pravo na taj način da ugrožavam njenu privatnost. Zaprepastila me je njena drskost.“ „Izgleda da je to bio samo početak promene njene ličnosti. Od tada je stalno ljuta i puna mržnje. Želi da izlazi samo s najgorim društvom iz škole, a mene plaši i sama pomisao na to šta oni možda rade.“ „Jedino do čega joj je stalo je da bude van kuće, sa svojim problematičnim prijateljima. Šta će biti s njom, dr Kembel? Ne možemo da je kontrolišemo.“ „Ponaša li se Šeron na isti način prema ocu?“ upitao sam. „Iz nekog razloga je bolja s njim, ali čak i njemu postaje sve teže da razgovara s njom. On ionako nije često kod kuće da bi mogao da pomogne. Mnogo radi. Uglavnom je odsutan. Čak i kad je tu ne posvećuje nam mnogo vremena. Deca ga obožavaju i vole da su s njim. Ali on uvek pronalazi nešto što nisu uradili dobro i odmah se okomi na njih zbog toga. Zaista mu je stalo do dece. Znam da jeste. Ali on je takav.“

Tužna priča. Ali česta. Normalna, nadarena devojka koja je skoro trinaest godina bila otvorena, poslušna, koju je bilo lako voleti. Kao i kod svakog drugog deteta, njena osnovna briga je bila: „Da li me volite?“ Skoro trinaest godina njeni roditelji su imali priliku da joj odgovaraju na to pitanje i da dokazuju svoju ljubav. Pošto je bila tipična devojčica, njena potreba za ljubavlju se s godinama povećavala, i dostigla je vrhunac oko jedanaeste godine – u tom kritičnom periodu za devojčice, kad im je očajnički potrebno mnogo gledanja u oči, usređsređene pažnje i naročito mnogo fizičkog dodira, posebno od strane njihovih očeva.

Priprema za adolescenciju

Zašto je srdačno pokazivanje ljubavi toliko važno za devojčice u godinama neposredno pre adolescencije? Odgovor je: priprema za adolescenciju. Svaka devojčica ulazi u adolescenciju donekle pripremljena za nju. Neke su bolje pripremljene a neke lošije. Dva najvažnija pokazatelja te pripremljenosti jesu slika o sebi i polni identitet.

Razmotrimo polni identitet devojke u razvoju. Pročitali ste da se njene potrebe za ljubavlju povećavaju s njenim odrastanjem. Pre adolescencije, ona intuitivno ili podsvesno zna da će način na koji se bude nosila s tim nemirnim godinama zavisiti od toga da li je zadovoljna sobom. Za nju je značajno da se dobro oseća kao žena. Ako joj je kao „ženi“ prijatno kad ulazi u adolescenciju (obično između trinaeste i petnaeste godine), adolescenciju će proživeti relativno lako, prijatno, s uobičajenim usponima i padovima koje ona nosi.

Što je stabilniji i zdraviji njen polni identitet, lakše će moći da se odupre pritisku vršnjaka. Ako kao žena bude nezadovoljna sobom, biće manje stabilna. Biće osetljivija na pritiske vršnjaka (naročito dečaka) i manje sposobna da se drži roditeljskih vrednosti. Polni identitet je njena potvrda vlastite ženstvenosti, a u tom uzrastu devojčica ga stiče pre svega uz pomoć oca, ako je živ, a naročito ako je često kod kuće. Ako otac nije živ, ili iz nekog drugog razloga nema blizak odnos sa ćerkom, ona će pronaći drugu očinsku figuru koja će ispuniti njene potrebe. Kad otac ima iskren odnos sa ćerkom, on predstavlja pravu osobu koja joj može pomoći da se na ovaj način pripremi za adolescenciju. Kakva odgovornost!

Otac pomaže ćerki da postane zadovoljna sobom tako što joj pokazuje da je on zadovoljan njome. On ovo radi pomoću principa o kojima smo već govorili, a to su: bezuslovna ljubav, gledanje u oči, fizički dodir, kao i usredsređena pažnja. Devojčicama je već od druge godine života potrebno da ovakve stvari dobijaju od očeva. Ove potrebe, iako važne i u mlađem dobu, postaju sve veće kako se devojčica približava tom čarobnom dobu od trinaest godina.

Problem našeg društva je što očevima postaje sve neprijatnije da ćerkama pružaju ljubav koja im je potrebna dok odrastaju, a naročito u vremenu pre adolescencije (oko desete ili jedanaeste godine). Očevima je u tom periodu vrlo nelagodno i neprijatno da ćerkama pokazuju ljubav, naročito fizičkim dodirom. To je krajnje nepovoljna okolnost. Da, očevi, moramo da prevaziđemo tu nelagodnost i pružimo ćerkama ono što je presudno za ceo njihov život.

Sudija na sudu za maloletnike

I meni je, kao i većini očeva, bilo teško da zadovoljim emocionalne potrebe svoje dece u vreme njihovog odrastanja. Naročito mi je bilo teško da zadovoljim potrebu svoje ćerke Keri za fizičkim dodirom i usredsređenom pažnjom u vreme kad je bila tinejdžerka. Često sam dolazio uveče s posla i fizički i emocionalno iscrpljen. Posle iscrpljujućeg rada na poslu, kako sam mogao da nađem energiju i snagu za porodicu, a posebno za moju ćerku, kojoj sam bio i te kako potreban? Bio sam joj potreban kad bi imala nesuglasice s vršnjacima, kad bi se možda neka devojčica neprijateljski ponela prema njoj zbog ljubomore. Ponekad nije mogla da razume razlog za ljubomoru pa je sebe krivila za to. U ovakvim situacijama sam znao šta treba da uradim. Otišao bih u njenu sobu i razgovarao s njom o svemu što bi joj tog momenta palo na pamet, gledajući je u oči i dodirujući je, što joj je bilo preko potrebno. Strpljivo sam čekao da podeli sa mnom svoj bol i zbunjenost. Tada bih joj razjasnio ceo problem. Posle nekog vremena njoj bi sinulo da problem nije u njoj i da ne treba da krivi sebe. Mogla je dovoljno jasno da sagleda situaciju da bi izbegla slične greške.

U svakom slučaju, tako sam želeo da postupam, ali sam retko pucao od energije i oduševljenja da se tako i ponašam. Obično sam samo želeo da večeram, sedim u omiljenoj fotelji, čitam novine i odmaram se. Evo šta mi je pomoglo da se oduprem toj tromosti. Kad sam bio potreban ćerki (ili jednom od sinova) a moje telo su privlačili fotelja ili krevet, setio bih se jednog prijatelja, dobrog sudije na Sudu za maloletnike. Duboko sam ga cenio i poštovao. Jedna od najgorih, najtragičnijih stvari koja bi se mogla desiti meni i mojoj porodici je da se jedno od moje dece pojavi na ovom sudu, recimo zbog posedovanja droge. Govorio sam sebi: „Kembele, od šestoro dece jedno završi na Sudu za maloletnike. Ako hoćeš da budeš siguran da to neće biti tvoje dete, bolje ti je da ustaneš i daš im ono što im treba umesto da se brineš za sebe.“ Sama pomisao na pojavljivanje mog deteta pred sudijom pod bilo kakvom optužbom bila je nepodnošljiva. To bi obično upalilo. Ustao bih sa stolice i uradio ono što sam kao otac morao da učinim.

Vratimo se fizičkom dodiru. Jednog dana, za vreme mojih roditeljskih godina, razmišljao sam koliko je bitan fizički dodir i kako ga mnogi roditelji smatraju običnim i previše jednostavnim; pretpostavljamo da ga pružamo deci, a u stvari to retko činimo. Tražio sam dobar primer za ovaj problem kad je moja draga žena naišla na neki članak o religijskim kultovima u kome je bilo reči o Crkvi ujedinjenja (Unification Church), takozvanim „munijevcima“. Mladić koji je dao intervju rekao je da su mu isprali mozak.

Jedna od najmoćnijih tehnika koje su koristili bila je sledeća: u emocionalno nabijenoj atmosferi, okružen nekolicinom munijevaca, mladić je zamoljen da razmisli o detinjstvu i da se priseti bolnih trenutaka. Setio se jedne nezgode koja mu se desila kad je imao tri godine. Bio je usamljen i tužan, i pokušao je da od majke dobije utehu i fizički dodir. U tom trenutku ona nije imala vremena za njega i on se osećao odbačenim. Kad je to ispričao, munijevci su ga dugo grlili (fizički dodir) i govorili da ga oni vole (što je naravno značilo da ga majka ne voli). Zastrašujuće, zar ne?

Činjenica da danas u našoj zemlji postoji veliki broj ovakvih religioznih kultova koji pokušavaju da zarobe umove naše dece, dovoljno je zabrinjavajuća. Ali, što je najgore, oni to stvarno i mogu da urade, pošto roditelji ne ispunjavaju osnovne emocionalne potrebe svoje dece pokazivanjem bezuslovne ljubavi. Ipak, većina roditelja voli svoju decu. Osnovni problem je što mi nismo svesni da treba da im pokažemo ljubav pre svega ostalog: pre podučavanja, pre savetovanja, pre primera, pre discipline.

Bezuslovna ljubav mora da bude osnova odnosa s detetom ili će sve ostalo biti nepredvidivo, naročito njihovi stavovi i ponašanje. Ali ne treba da budemo pesimisti. Ohrabrujuća stvar je da mi znamo u čemu je problem i kako da se izborimo s njim. Postoje razumna rešenja. Ubeđen sam da mnogi roditelji, budući da vole svoju decu, mogu da nauče da pokazuju ljubav. Teško pitanje je kako da to prenesemo svim roditeljima (ili bar većini njih)? O ovome moraju da razmišljaju svi roditelji na koje se to odnosi. Odgovor će zahtevati trud i delovanje mnogih.

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Sasvim drugacije sa Zdravko Vučinić,specijalistom prirodnog lecenja

SASVIM DRUGAČIJE sa specijalistom prirodne medicine Zdravkom Vucinic

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

  • 1
Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.
Codepixel
Izrada sajta