Koliko je bračna zajednica važna u životu jednog djeteta, Dr Ros Kembel

03/03/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Koliko je bračna zajednica važna u životu jednog djeteta, Dr Ros Kembel

Okolnosti

Pre nego što razmotrimo temeljna načela pokazivanja iskrene ljubavi i disciplinovanja deteta, važno je da sagledamo preduslove potrebne za dobro vaspitavanje deteta. Prvi i najvažniji preduslov je dom. Pomenućemo samo nekoliko bitnih tačaka. Najvažniji odnos u svakoj porodici je bračni odnos. Važniji je od svih drugih, uključujući i odnos roditelja i deteta. Od kvaliteta bračne veze zavise i detetova sigurnost i kvalitet veze između njega i roditelja. Sad vidite zašto je važno da pomognemo mužu i ženi da uspostave što bolji odnos, pre nego što pokušamo da rešimo probleme s kojima mogu da se sretnu prilikom vaspitavanja deteta. Što je bolji bračni odnos, to će uspešnija biti primena narednih informacija.

Ipak, ako ste jedini roditelj, dopustite mi da vas uverim da ono o čemu govorimo u ovoj knjizi važi i za vas, dragi roditelju. Biti jedini roditelj je u većini slučajeva mnogo teže, ali je u nečemu i lakše. Bez obzira na to da li je u porodici jedan roditelj ili oba, način na koji se odnosimo prema našoj deci menja mnogo toga u našem domu. Dakle, treba da shvatimo da postoji razlika između kognitivne (to jest, intelektualne ili racionalne – spoznajne) komunikacije i emocionalne komunikacije (to jest, osećanja). Osobe koje uglavnom komuniciraju na spoznajnom nivou, oslanjaju se na činjenice. Pričaju o sportu, berzi, novcu, kući i poslu, izbegavajući razgovor na emocionalnom nivou. Obično im je neprijatno da razgovaraju o temama koje izazivaju osećanja, a naročito neprijatno osećanje kakvo je gnev. Zbog toga izbegavaju teme koje obuhvataju ljubav, strah ili gnev. Ovim osobama je, dakle, teško da pruže toplinu i podršku svojim supružnicima. Drugi komuniciraju više na osećajnom nivou. Brzo im dosade suve činjenice i osećaju potrebu da s nekim podele osećanja, a naročito sa svojim supružnicima. Oni osećaju da atmosfera između muža i žene mora da bude što je moguće manje napeta, bez gneva i ozlojeđenosti. Zbog toga i žele da razgovaraju o emocijama, prevaziđu sukobe sa supružnicima, raščiste sve i uspostave prijatnu atmosferu.

Niko, naravno, nije potpuno kognitivan ili potpuno emocionalan. Svi smo mi negde na spektru ovog jednostavnog grafikona. Ako se nečija ličnost i obrazac komunikacije ispoljavaju uglavnom emocionalno, onda će ta osoba biti negde na levoj strani grafikona. Ako osoba pokazuje kognitivni obrazac komunikacije, on ili ona će se nalaziti na desnoj strani grafikona. Svi se uklapamo negde između te dve krajnosti. Gde se vi nalazite?

           I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I__I

Emocionalan                                                                 Racionalan

Šta biste rekli, gde se nalaze žene, a gde muškarci na grafikonu? Tako je! Uopšteno je da su žene emocionalnije u odnosima s drugim osobama, naročito sa supružnicima ili decom, dok su muškarci kognitivniji u načinu komuniciranja. Sada biste mogli da zaključite da je poželjnije biti na desnoj strani grafikona nego na levoj. To je česta zabluda. Istina je da obe vrste ličnosti imaju prednosti i mane. Osoba s leve strane grafikona, koja više pokazuje osećanja, nije manje pametna ili manje inteligentna. Svesna je svojih osećanja i sposobnija da se s njima nosi. S druge strane, osoba s desne strane grafikona, koja ne ispoljava osećanja, može jednostavno da ih potiskuje i da zbog toga bude manje svesna svojih osećanja.

Iznenađuje činjenica da osećanja kontrolišu kako emocionalne tako i takozvane kognitivne (s desne strane grafikona) osobe, iako one toga nisu svesne. Na primer, uštogljeni formalni intelektualci imaju duboka osećanja, ali troše velike količine energije da ih ne bi ispoljili i da ih ona ne bi uznemiravala. Ali nažalost uznemiruju ih. Kad god neko (kao što je „emocionalna“ žena ili dete) od njega traži ljubav ili toplinu, on je ne samo nesposoban da im je pruži, nego je i besan zbog poremećaja njegove dragocene ravnoteže.

Očeva inicijativa

„Moj muž, Fred, tako se dobro brine o nama i toliko je poštovan“, objasnila mi je, sva zbunjena, Meri Dejvis, „da se ja osećam grozno zbog onoga što osećam prema njemu. Umem jako da se naljutim na njega; posle mi bude krivo i sama sebe ne mogu da podnesem. Pokušala sam da razgovaram s njim o onome što osećam prema njemu i deci. Najpre mu je bilo neprijatno, zatim se ućutao, a onda se naljutio na mene. To me je uznemirilo i naljutilo i želela sam da mu se osvetim – čak sam postala frigidna i nisam mogla da vodim ljubav s njim. Šta da radim? Brinem se za brak i za decu, ali ne mogu da razgovaram s mužem o tome. Kako naš brak može da opstane?“ Ovo je stara priča.

Fred Dejvis je vrlo sposoban poslovan čovek. Zna svoj posao. Poznaje činjenice. Dobro se snalazi u svetu u kome nema emocija i u kome one nisu ni potrebne. On primenjuje „kognitivan“ način komunikacije, ali kod kuće se oseća kao riba na suvom. Oženjen je normalnom ženom s normalnim potrebama žene i supruge. Meri je potrebna njegova toplina i podrška. Potreban joj je da bi delili brige, strahove i nadanja. Ona komunicira „emocionalno“. Želi da oseti da je njen muž voljan da preuzme odgovornost za porodicu. Ove njene potrebe su normalne i ne znače da je slaba, preosetljiva ili da ne može da se nosi sa svojim odgovornostima. Još nisam video stvarno i iskreno srećnu porodicu u kojoj muž i otac nije preuzeo porodične odgovornosti. Naravno, žena i majka ima svoje odgovornosti, ali muž mora da bude voljan da joj pomogne i pruži podršku u svemu.

Jedan od razloga koji ovo čini toliko bitnim je taj što je ženi izuzetno teško da iskaže ljubav svom mužu kad oseća da on nije voljan da je potpuno podrži u svim oblastima porodičnog života, i emocionalno i na drugi način. Naravno, isto se odnosi na muževljeve porodične odgovornosti. On mora da zna da će mu žena pomoći i da je čak spremna da „uskoči“ kad je to potrebno. Mogli bismo i ovako da kažemo: ženi je teško da se oseća sigurno i prijatno u njegovoj ljubavi ako mora da preuzme odgovornosti jer muž jednostavno neće.

Na primer, jedna žena koja je dolazila kod mene na savetovanje žalila se da je nesigurna u muževljevu ljubav i da joj je teško da mu je uzvrati. Pokazalo se da je ona odgovorna za skoro sve aspekte porodičnog života, od čišćenja dvorišta do porodičnog budžeta. Ovakvo porodično uređenje može da bude dobro ako su se oboje složili i ako su srećni zbog toga; ali čak i tada muž mora da preuzme sve te odgovornosti ako zatreba; to znači da mora da bude spreman i voljan da preuzme odgovornosti u slučaju da je žena preopterećena. Muževljeva „spremnost“ da bude potpuno odgovoran pravo je bogatstvo za ženu i za dete. Žena na divan način može da prihvati ljubav svog muža, i da je proširi, pokazujući je njemu i deci, i tako ispuni dom predivnom atmosferom. Ali, suprug mora prvi da joj pokaže ljubav. Možemo samo da zavidimo muževima koji su otkrili ovu tajnu. Ljubav koju mu žena uzvraća je neprocenjiva, i po mom mišljenju najdragocenija stvar na ovom svetu. Teško je prvi pokazati ljubav, ali pošto je muž iskusio uzvraćenu ženinu ljubav, shvatio je da se ona umnogostručuje i vremenom povećava, pa mu stoga postaje sve lakše da to uradi prvi.

Ako postoje izuzeci, ja ih još nisam video. Muž koji je preuzeo sve odgovornosti za svoju porodicu i inicijativu u pokazivanju ljubavi ženi i deci, dobiće neverovatne nagrade za to: zahvalnu ženu punu ljubavi, spremnu da mu pomaže, koja će uvek biti divna prema njemu; decu koja su sigurna, zadovoljna i sposobna da pruže najbolje od sebe. Nikad nisam video da je brak bio neuspešan ako je imao ove prednosti. Svaki neuspeli brak ih nije imao. Očevi, inicijativa mora da bude vaša. Pitate se kako da muževi preuzmu inicijativu i odgovornost za širenje ljubavi u porodici kad su uglavnom kognitivni i nespretni s osećanjima, dok su žene snalažljivije s emocijama? Ovo je najčešći problem svih brakova danas, neprepoznat i težak. Teško se rešava, jer mnogi muškarci, kao što je Fred Dejvis, nisu ni svesni problema. Umesto da primeti koliko je važan emocionalni život njegove žene i dece, on ga vidi kao neprijatnost koju treba da izbegne. Rezultat je, naravno, ono što su iskusili Fred i Meri – razočaranje, zbunjenost i ozbiljan prekid komunikacije.

Izgleda da su danas svi svesni koliko je komunikacija važna u porodičnom životu. Uočavate li iz Fredovog i Merinog odnosa kako dolazi do prestanka komunikacije kad „kognitivni“ muž ne može da razgovara na emocionalnom nivou, ili kad „emocionalna“ žena ne može da podeli svoja najdublja osećanja i čežnje? Kakva dilema! Muževi, morate da se suočite s činjenicama. Veliki su izgledi da su naše žene kompetentnije na području ljubavi, brige i prepoznavanja naših i dečijih emocionalnih potreba. A obično sledimo savete stručnjaka, zar ne? Onda je jasno da je nama muškarcima očajnički potrebna ženina pomoć u ovom za nas relativno stranom svetu osećanja. Osim što mora da prizna ženinu urođenu sposobnost na emocionalnom polju i da joj dopušta da ga vodi, muž mora i da je ohrabri i pruži joj podršku u svakodnevnom stvaranju emocionalne atmosfere u domu. Ako joj smeta, insistirajući na rešavanju problema ne obazirući se na njena osećanja, obeshrabriće je i na kraju će je slomiti.

O, koliko sam video žena na savetovanju koje su muževi sprečavali u njihovim naporima da iskažu ljubav njima i deci. Njihov duh je slomljen, a posledica je onesposobljavajuća depresija. Ali pogledajte brakove u kojima muževi cene duboka osećanja svojih supruga i njihovu potrebu za komunikacijom. Ne samo da je sluša, nego uči od nje. Uči koliko je zadovoljstvo emocionalne razmene dragoceno i duboko ispunjavajuće, bez obzira na to da li su osećanja prijatna ili neprijatna. Ovakav brak će s vremenom da jača. Muž i žena će postati bliskiji i dragoceniji jedno drugome. Ovakav brak je jedan od najlepših životnih poklona.

Da li je ljubav slepa?

„Vidite, Džon me više ne voli. Samo me kritikuje“, žalila se lepa Ivon. Ona i njen muž su „u krajnjoj nuždi“ došli kod mene na bračno savetovanje. Ivon je nastavila: „Postoji li išta dobro što možeš da kažeš o meni, Džone?“ Na moje veliko iznenađenje, Džon nije mogao da se seti ničega čime bi mogao da pohvali svoju ženu. Ivon je bila privlačna, inteligentna, komunikativna i talentovana, ali Džon je mogao da istakne samo neslaganja. Bili su u braku šest godina. Odakle ta očigledna nelogičnost? Ako uzmemo u obzir zaprepašćujuće veliki broj razvoda, teško nam je da shvatimo da uglavnom svi brakovi počinju s velikim nadanjima, očekivanjima i predivnim osećanjima između mladenaca. U početku sve izgleda divno, svet je savršen. Brak Džona i Ivon počeo je na isti način. Kakva zapanjujuća promena! Kako je uopšte došlo do toga?

Jedan od razloga je nezrelost. Ali šta je to nezrelost? Ima neke veze s godinama, ali ne obavezno. U granicama tog konkretnog problema, nezrelost može da se definiše kao nesposobnost tolerancije ili nesposobnost izlaženja na kraj s ambivalentnošću na svesnom nivou. Ambivalentnost znači imati suprotna ili konfliktna osećanja prema jednoj istoj osobi. Ovo objašnjava izreku „ljubav je slepa“. Na početku naše zaljubljenosti i u prvim nedeljama i mesecima našeg braka, svog voljenog ili svoju voljenu doživljavamo kao savršeno biće i ne možemo da podnesemo neprijatno osećanje prema njemu ili njoj. Zbog toga potiskujemo (poričemo ili ignorišemo) sve što može da nam se ne svidi kod supružnika. Svesni smo samo njegovih ili njenih dobrih osobina. Nesvesni smo stvari kao što su nesavršen stas ili fizički izgled, brbljivost, ćutljivost, sklonost gojenju ili mršavosti, preterana veselost, povučenost, sumornost, nedostatak dara za sport, muziku, umetnost, šivenje ili kuvanje.

Ovo skrivanje neželjenih osobina naših supružnika od nas samih u početku funkcioniše vrlo dobro. I dok živimo s voljenom osobom iz dana u dan, iz meseca u mesec, otkrivamo nove stvari o njemu ili njoj. Neke su dobre, a neke i ne. Neke čak i odvratne. Ali, dok god potiskujemo neprijatno u podsvest, možemo da vidimo svog dragog ili svoju dragu kao savršenu osobu, i sve će biti u redu. Postoji, međutim, jedan problem. Ne možemo da potiskujemo zauvek. Jednog dana će doći do zasićenja. Do tada možemo da budemo u braku nekoliko dana ili nekoliko godina. To zavisi od (1) naše sposobnosti da potiskujemo, previdimo i ignorišemo neprijatno; i (2) naše zrelosti, to jest, sposobnosti da se svesno suočimo s pomešanim osećanjima. Kad dođemo do ove kritične tačke, ne možemo više da potiskujemo negativno. Odjednom se suočavamo s danima, mesecima, godinama neprijatnih osećanja prema supružniku. I opet zbog nezrelosti (nemogućnosti izlaženja na kraj s ambivalentnošću), radimo suprotno. Potiskujemo dobra osećanja i ističemo loša. Tada supružnika vidimo na potpuno drugačiji način, u potpuno lošem svetlu, s malo ili nimalo dobrih osobina – kao neverovatno neprijatnu osobu ili skoro nimalo prijatnu. Sve ovo može brzo da se desi.

Pre samo dva meseca Džon je smatrao da je Ivon oličenje savršenstva, a sad jedva može da podnese njeno prisustvo. Ivon je u suštini ostala ista, ali se Džonovo viđenje supruge potpuno izmenilo. Kako da izađemo na kraj s ovim problemom koji muči naše društvo i slabi snagu našeg nacionalnog bića? Kao i uvek, odgovor je lako dati, ali ga je teško ispuniti. Prvo, moramo da shvatimo da niko nije savršen. To je zapanjujuće. Svakog dana čujemo tu izjavu, ali ne verujemo u nju. Igrajući igru potiskivanja, pokazujemo da želimo i očekujemo savršenost od voljenih osoba. Drugo, moramo stalno da budemo svesni supružnikovih vrlina i mana. Moram da shvatim i ne smem da zaboravim da postoje osobine moje žene za koje sam zahvalan, ali i one koje bih voleo da su drugačije – i po tome je ista kao i sve druge žene.

Trebalo mi je dugo vremena da naučim da razmišljam o divnim osobinama svoje supruge, u trenucima kad sam razočaran nekim njenim postupcima. Treće, moramo da prihvatimo supružnike onakve kakvi jesu, uključujući njihove mane. Mala je verovatnoća da ćemo pronaći nekoga ili nešto bolje ako se razvedemo i opet venčamo, ili ako uđemo u neku ljubavnu vezu, naročito zbog jakog osećaja krivice i drugih problema koje će ovakav postupak doneti. Zapamtite da su vaša žena ili muž potpuno nezamenljivi.

Bezuslovna ljubav

„Ljubav je strpljiva i nežna, nikad ljubomorna i zavidna, nikad hvalisava i ohola, nikad nadmena i sebična ili gruba. Ljubav ne traži svoje. Ne ljuti se i nije uvredljiva. Ne zamera i jedva primećuje kad joj drugi nanesu nepravdu. Nikad se ne raduje nepravdi, ali joj je zato uvek drago kad pobedi istina. Ako nekog volite, bićete mu odani po svaku cenu. Uvek ćete verovati u njega, uvek očekivati najbolje i uvek ga odlučno braniti“ (slobodan prevod Prve poslanice Korinćanima 13,4-7).

Ova jasna izjava govori nam kakav je temelj svih odnosa ljubavi. Ovu tajnu možemo da nazovemo „bezuslovna ljubav“, i ne zavisi od stvari kao što su uspeh, godine, težina, greške i ostalo. Ova ljubav kaže: „Volim svoju ženu, bez obzira na sve. Uvek ću je voleti bez obzira na to što ona uradi, kako izgleda, ili šta kaže.“ Da, bezuslovna ljubav je idealna, ali je nemoguće potpuno je dostići, i što sam joj bliži, Bog, koji nas toliko voli, učiniće moju ženu savršenijom. I što je on više saobličuje sebi, biće mi sve prijatnija a ja ću biti sve zadovoljniji. Ovo nas dovodi do kraja diskusije o samom braku. Dotakli smo se samo nekih stvari, ali postoji mnogo dobrih knjiga na ovu temu koje možete nabaviti i proučavati.

Sada želimo da pređemo na osnovni zadatak, a to je učenje kako da volimo dete. Dok istražujemo dečiji svet, moramo imati na umu da je bračni odnos nesumnjivo najvažnija veza u porodici. Njegov uticaj na dete kroz njegov ili njen život je ogroman.

Postoji primer iz mog iskustva koji ovo potvrđuje, a odnosi se na hrišćansku porodicu koju sam upoznao na savetovanju. Petnaestogodišnju devojčicu Pem roditelji su doveli zbog neprimerenog seksualnog ponašanja, koje je rezultiralo trudnoćom. Ona je bila lepa devojčica s predivnom karakterom. Bila je višestruko nadarena. Pem je imala čvrst, topao, zdrav odnos s ocem – što se danas retko viđa. Izgledalo je da ima zdrav odnos i s majkom. U početku sam bio zbunjen zbog toga što se Pem uopšte upustila u seksualne odnose s nekim prema kome nije osećala mnogo i za koga nije marila. I nije imala takav temperament da bi na neprikladan način tražila mušku pažnju. Oduvek je bila dete puno poštovanja, poslušno i roditeljima je bilo lako s njom. Pa kako je onda odjednom zatrudnela? Bio sam zbunjen.

Posle toga sam se video s roditeljima, i zajedno i pojedinačno. Pogodili ste! Njeni roditelji su prolazili kroz bračne svađe, koje su uspešno krili od drugih. To neslaganje je dugo trajalo, ali je porodica godinama funkcionisala sasvim stabilno. Pem je oduvek imala blizak odnos s ocem. Majka je vremenom postajala sve ljubomornija na tu vezu. No, i pored ljubomore, majka je pružala podršku Pem. Onda je devojčica ušla u doba adolescencije. Majčina ljubomora je rasla kad je njen fizički izgled počeo da se menja. Različitim načinima neverbalne komunikacije (o kojoj ćemo pričati kasnije) majka je jasno i glasno prenosila poruku Pem. Poruka je bila da je Pem sada žena koja može sama da brine o svojim emocionalnim potrebama, naročito o privlačenju muške pažnje. Kao i mnoge devojčice tog uzrasta, Pem je pokušavala da zameni očevu ljubav privlačenjem pažnje svojih vršnjaka. Ponašala se u skladu s podsvesnim, neverbalnim instrukcijama svoje majke. Njena majka je bila svesna nesrećnog bračnog stanja, koje je rezultiralo bednim seksualnim životom s mužem. Takođe je bila svesna bliskosti između Pem i njenog oca. Ono čega nije bila svesna je snažna ljubomora koju je osećala prema Pem. I nije bila svesna svoje uloge u takvom seksualnom ponašanju svoje ćerke.

U ovakvim slučajevima nekorisno je, a često i štetno suočavanje osobe (u ovom slučaju majke) s onim što je uradila loše. Iako se u početku činilo da je osnovni problem detetovo ponašanje, to je u stvari bio bračni odnos. Kao njihov terapeut, morao sam da im pomognem da održe bračnu vezu, na osetljiv način, pun podrške, ali ne tražeći krivca ili sudeći o njihovim greškama. Morao sam da ih dovedem do tačke u kojoj će da prime Božiji oproštaj u Isusu Hristu. Posle obnavljanja bračne veze i uklanjanja osećaja krivice, može da se poboljša odnos između majke i ćerke.

Ovaj primer treba da nam pokaže koliko je bračna zajednica važna u životu jednog deteta. Što je veza jača i zdravija, mi kao roditelji nailazićemo na manje problema, a moći ćemo i bolje da primenimo informacije iz ove knjige.

Nastavak

Prethodni nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir

• gledanje u oči

• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Sasvim drugacije sa Zdravko Vučinić,specijalistom prirodnog lecenja

SASVIM DRUGAČIJE sa specijalistom prirodne medicine Zdravkom Vucinic

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.
Codepixel
Izrada sajta