Dr Ros Kembel o vaspitanju djece

03/03/2020   Nina Vučinić   Vaspitanje djece
Dr Ros Kembel o vaspitanju djece

Predgovor

Kad nam se rodi dete nismo svesni koliki zadatak stoji pred nama. Mislim da je dobro što toga nismo svesni pre nego što se to malo biće pojavi pred nama, jer najverovatnije bi nas uplašilo saznanje da ta beba treba da odraste i da dobrim delom od nas zavisi kakav čovek će ona postati. Dok gledamo bebu postajemo svesni šta sve ona sa sobom donosi. Vaspitanje se uči kao i sve ostalo u životu. Literatura na temu vaspitanja veoma je zastupljena na tržištu. Često stojimo pred mnoštvom knjiga, čitamo stručnu literaturu koju ne razumemo, pokušavamo da protumačimo terminologiju koja nam je nepoznata i nosimo se mišlju da to nikada nećemo uspeti da savladamo.

Dok sam čitala knjigu dr Rosa Kembela, obradovala sam se jer to što govori mogu da razumem. Konkretne savete koje je ponudio mogla sam odmah da primenim u kontaktu sa svojom decom i s decom u vrtiću. Primetila sam da gledanje u oči daje rezultate i da mi pomaže u komunikaciji s decom. Jasno i jednostavno knjiga nas uči kako da svojoj deci pokažemo ljubav. Pomoću primera koje navodi, dr Ros Kembel nas uči da prepoznamo pitanje: „Voliš li me?“ koje dete neverbalno, najčešće pogledom ili ponašanjem, upućuje svojim roditeljima.

U ovoj knjizi problemi se ne zaobilaze i ne zamagljuju mnoštvom objašnjenja. Pisac ih se dotiče vrlo direktno i na taj način nam ukazuje na naše neodgovarajuće postupke u komunikaciji s decom. On nas ne ostavlja samo sa saznanjem šta je pogrešno, nego nam istovremeno nudi drugačiji i adekvatniji model ponašanja koji će našoj deci pružiti osećaj da su voljena. Vrlo stručno se dotiče svih činilaca kod vaspitanja dece, uči nas kako da ih disciplinujemo i pružimo im podršku za zdrav duhovni razvoj. Za razliku od velikog broja knjiga na ovu temu koje sam pročitala, ova knjiga nudi mnoštvo praktičnih saveta zasnovanih na bogatom iskustvu i visokoj stručnosti pisca.

Stoga, ovu knjigu srdačno preporučujem kako roditeljima, tako i onima koji se vaspitavanjem dece bave profesionalno. Verujem da će vam poslužiti kao udžbenik i koristan savetnik u radu, posebno ukoliko nailazite na „tešku“ decu i osećate se bespomoćnim u uspostavljanju komunikacije i discipline. Na ovu knjigu gledam kao na dragoceni priručnik koji ću često konsultovati dok budem pratila svoju decu na putu odrastanja.

Snežana Anđelić, direktor dečijeg vrtića „Nojeva barka“

Uvod

Ovo je knjiga za roditelje čija deca još nisu zašla u doba adolescencije. Njena namera je da roditeljima pruži razumljiv i praktičan pristup divnom, ali pomalo zastrašujućem zadatku vaspitavanja deteta, Mene interesuju dečije potrebe i način na koji se najbolje mogu ispuniti. Vaspitavanje dece je, samo po sebi, složen i opasan poduhvat, pri kom se većina roditelja danas prilično muči. Nažalost, mnoštvo knjiga, članaka, predavanja i seminara koji se odnose na decu umnogome zbunjuju roditelje, uprkos činjenici da je većina ponuđenih informacija izvrsna. Mislim da je problem nastao zbog toga što su mnoge knjige, članci i predavanja tretirali samo jedan, ili najviše nekoliko aspekata vaspitanja dece, bez potpunog obuhvatanja teme, ili bez jasnog definisanja posebne oblasti koju obuhvataju. Zbog toga su mnogi savesni roditelji pokušali ozbiljno da primene ono što su pročitali ili za šta su čuli da je osnovni način ophođenja prema detetu, i u tome su često doživljavali neuspeh. Do neuspeha ne dolazi ni zbog pogrešne informacije koju su pročitali ili za koju su čuli, niti zbog načina na koji su je primenili.

Problem, kako ga ja vidim, obično leži u roditeljima koji nemaju opšti, uravnoteženi stav o tome kako da se odnose prema deci. Većina roditelja je u stvari informisana, ali zbrka nastaje kad treba da odluče kada i pod kojim uslovima da primene određena načela. Ova zbrka je razumljiva, jer se roditeljima kaže šta da urade, ali ne i kada, a u većini slučajeva ni kako to da izvedu. Pravi primer za ovo pronalazimo u oblasti discipline. Izvrsne knjige i seminari ističu značaj discipline, ali ne razjašnjavaju sasvim da je disciplina samo jedan od načina ophođenja prema detetu. Zbog toga mnogi roditelji zaključuju da je disciplina osnovni način postupanja prema detetu. Ovo je česta greška, koju pravite naročito posle nečije izjave: „Ako voliš svoje dete, onda ga moraš disciplinovati.“ Izjava je, naravno, tačna, ali je tužno što mnogi roditelji primenjuju potpunu disciplinu, pokazujući nedovoljno ljubavi koju dete može da oseti i koja može da ga uteši. Zbog toga mnoga deca sumnjaju da su iskreno i bezuslovno voljena.

Znači, problem nije u tome da li da disciplinujemo dete, već kako da mu putem discipline pokažemo ljubav, a kada da je ispoljimo na nežniji način. Da bih opisao kako uopšteno da pristupimo vaspitanju dece, izneo sam probleme na jednostavan i razumljiv način. Moja namera je da pružim informacije koje će pomoći roditeljima da pravilno reaguju u svakoj situaciji. Nemoguće je, naravno, da pod svim okolnostima odreagujemo ispravno, ali što smo bliži tome postaćemo bolji roditelji, bićemo zadovoljniji, a naša deca srećnija. Veći deo materijala za ovu knjigu uzeo sam iz mojih brojnih predavanja održanih ranijih godina na konferencijama o odnosima roditelja i dece.

Problem

„Tomi je kao mali bio veoma dobar dečak i jako se lepo ponašao”, počeli su svoju bolnu priču žalosni roditelji Ester Smit i njen muž Džim u mojoj ordinaciji. „Da, izgledao je prilično zadovoljno i nikad nas nije naročito zabrinjavao. Potrudili smo se da dobije prava iskustva – izviđači, bejzbol, crkva, i ostalo. Sad ima četrnaest godina i večito se tuče s bratom i sestrom – ali to je obično rivalstvo između braće i sestara, zar ne? Osim ovoga, Tom – više nije Tomi – ne pravi nam ozbiljne probleme“, zaključila je Ester Smit. „Ponekad je potišten i dugo ne izlazi iz svoje sobe, ali nikad nije bio neučtiv, neposlušan i nikad nam nije drsko odgovarao. Njegov otac se starao za to. Ako je ičega imao dovoljno, znamo da je to bila disciplina. To je, u stvari, i najčudnije od svega.

Kako može dete koje je celog života tako dobro disciplinovano odjednom da počne da se druži s nedisciplinovanim vršnjacima i da radi stvari koje oni rade? Kako može da pokazuje nepoštovanje prema roditeljima ili drugim odraslim osobama? Ova deca čak lažu, kradu i piju alkohol. Više ne verujem Tomu i ne mogu da razgovaram s njim. Mrzovoljan je i tih i čak me i ne gleda. Izgleda kao da ne želi da radi ništa s nama. Popustio je i u školi ove godine.“ „Kada ste primetili ove promene na Tomu?“ pitao sam. Džim Smit je pogledao u plafon. „Čekajte da razmislim. Sad ima četrnaest, skoro petnaest godina“, rekao je. „Prvo smo primetili problem s ocenama. Pre oko dve godine. Poslednjih meseci šestog razreda primetili smo da se dosađuje u školi, a zatim i u drugim stvarima. Nije više voleo da ide u crkvu. Kasnije je izgubio interesovanje za prijatelje i počeo sve više vremena da provodi sam, obično u svojoj sobi. Pričao je sve manje i manje. Stvari su se pogoršale kada se upisao u srednju školu. Tom je izgubio interesovanje za svoje omiljene aktivnosti – čak i za sport. Tada je potpuno napustio stare prijatelje i okrenuo se dečacima koji su često upadali u nevolje. Njegov stav se promenio i prilagodio njihovom. Nije pridavao mnogo značaja ocenama i nije hteo da uči. Ovi prijatelji su ga često uvlačili u nevolje.“ „Sve smo pokušali“, nastavila je gospođa Smit da objašnjava. Prvo smo ga tukli, a onda smo mu ukinuli gledanje televizije, filmova i tako dalje. Jednom smo mu zabranili da izlazi celih mesec dana. Pokušali smo i da ga nagradimo za pristojno ponašanje. Stvarno mislim da smo pokušali sve za šta smo čuli ili pročitali. Pitam se da li iko može pomoći nama ili Tomu.“ „Gde smo pogrešili? Jesmo li mi loši roditelji? Bog zna da smo se stvarno trudili“, dodao je Džim Smit. „Možda je to urođeno. Možda je Tom nešto nasledio. Može li to biti fizički nedostatak? Naš pedijatar ga je pregledao pre nekoliko nedelja. Treba li da ga vodimo kod specijaliste za žlezde? Treba nam pomoć. Tomu treba pomoć. Mi volimo svog dečaka, dr Kembel. Šta možemo da uradimo da mu pomognemo? Nešto treba da se uradi.“

Kasnije, kada su gospodin i gospođa Smit otišli, u ordinaciju je ušao Tom. Njegov prirodan, simpatičan i lep izgled ostavio je utisak na mene. Pogled mu je bio spušten i ponekad bi me samo nakratko pogledao. Iako je očigledno bio bistro dete, Tom je odgovarao kratkim i grubim frazama i rečenicama. Kad se konačno dovoljno opustio da mi ispriča svoju priču, izneo je, u osnovi, iste činjenice kao i njegovi roditelji. Pričajući dalje rekao je: „Nikome sem mojim prijateljima nije stvarno stalo do mene.“ „Nikome?“ upitao sam ja. „Ne. Možda mojim roditeljima. Ne znam. Kad sam bio mali mislio sam da me vole. Ipak pretpostavljam da to sada i nije toliko važno. Ono do čega je njima zaista stalo jesu njihovi prijatelji, njihov posao, zabava i materijalne stvari.“
„Ionako ne moraju da znaju šta radim. To nije njihova stvar. Želim da živim svoj život i da budem što dalje od njih. Zašto bi se toliko brinuli za mene? Ni ranije nisu.“

Kako je razgovor tekao, postalo je jasno da je Tom prilično depresivan i da ne postoji neki period u kome je bio zadovoljan sobom ili svojim životom. Oduvek je čeznuo za bliskim i toplim odnosom s roditeljima, ali je poslednjih meseci polako odustao od tog sna. Okrenuo se vršnjacima koji su ga prihvatili, ali je bio još nesrećniji. To je česta tragična pojava današnjice. Dečak u ranoj mladosti s kojim je, bar na prvi pogled, u detinjstvu sve bilo dobro. Niko nije ni pretpostavljao da je Tom nesrećan dok nije napunio dvanaest ili trinaest godina. Do tada je bio zadovoljno dete koje nije imalo preterane zahteve za roditelje, učitelje, a ni za ostale. Zbog toga niko nije ni sumnjao da se on oseća nedovoljno voljenim i prihvaćenim. Uprkos činjenici da je imao roditelje koji ga stvarno vole i brinu se za njega, Tom nije osećao da je iskreno voljen. Da, znao je da ga roditelji vole i brinu se za njega, i nikad vam ne bi rekao drugačije. Međutim, nije osećao neopisivo emocionalno blagostanje i bezuslovnu ljubav i prihvaćenost. Ovo je teško razumeti jer su Tomovi roditelji zaista dobri roditelji. Oni ga vole i brinu se o njemu kako najbolje umeju, ali primećuju da nešto nedostaje. Džim i Ester Smit su, vaspitavajući ga, primenili ono što su čuli ili pročitali, a tražili su i savete od drugih. I brak im je sigurno bolji od prosečnog. Stvarno se vole i poštuju.

Dobro poznata priča

Mnogi roditelji imaju poteškoće u vaspitavanju dece. Uz sve pritiske na porodicu i napetosti koje svakodnevno rastu, lako mogu da se zbune i obeshrabre. Svi plaćamo emocionalni danak sve češćim razvodima braka, ekonomskim krizama, umanjenom kvalitetu obrazovanja i gubljenju poverenja u vođe društva. Roditelji se fizički, emocionalno i duhovno prazne, pa im postaje sve teže da podižu decu. Ubeđen sam da deca najviše trpe u današnjim teškim vremenima.

Dete je osoba s najvećim potrebama u našem društvu, a njegova najveća potreba je ljubav. Priča o Tomu Smitu je danas dobro poznata. Roditelji ga stvarno iskreno vole. Dali su sve od sebe da ga dobro vaspitaju, ali nešto ipak nedostaje. Da li ste primetili šta je to? Ne, nije ljubav, roditelji ga zaista vole. Osnovni problem je što se Tom ne oseća voljenim. Treba li da krivimo roditelje zbog toga? Da li je to njihova greška? Ne bih rekao. Istina je da su gospodin i gospođa Smit oduvek voleli sina, ali nisu znali to da pokažu. Kao i većina roditelja, verovali su da ispunjavaju Tomove potrebe: za hranom, smeštajem, odećom, obrazovanjem, ljubavlju, usmerenjem, i tako dalje. Da, ispunjavali su sve ove potrebe, ali su prevideli njegovu potrebu za bezuslovnom ljubavlju. Iako ljubav postoji u srcu skoro svakog roditelja, pravi izazov za njih je pokazivanje te ljubavi. Verujem da svi roditelji koji žarko žele da pruže detetu ono što mu treba mogu to da nauče, uprkos problemima današnjice. Da bi im pružili sve što mogu u kratkom periodu dok su s njima, roditelji moraju da znaju kako da iskreno vole svoju decu.

Koji oblik discipline je najprikladniji?

„Sećam se nečega što se dogodilo kad sam imao šest ili sedam godina. Čak i sada se rastužim dok razmišljam o tome, a ponekad se i razbesnim“, nastavio je Tom na savetovanju kod mene posle nekoliko dana. „Slučajno sam razbio prozor loptom. Osećao sam se grozno zbog toga i sakrio sam se u šumu gde me je mama i našla. Bilo mi je jako žao i sećam se da sam plakao jer sam osećao da sam uradio nešto loše. Kad je tata došao kući, mama mu je rekla za prozor i on me istukao.“ Tomove oči su se napunile suzama.
„Šta si rekao tada?“ upitao sam. „Ništa“, promrmljao je.

Ovaj događaj ilustruje još jednu oblast konfuzije kad se tiče ophođenja prema deci, a to je disciplinovanje. U ovom primeru, način na koji je Tom disciplinovan uzrokovao je kod njega osećanje bola, gneva i ozlojeđenosti prema roditeljima, i nikada to ne bi mogao da im zaboravi ili oprosti bez pomoći. Godinama posle toga Tom je i dalje bio povređen zbog tog događaja. Zašto je baš taj događaj ostavio tako neprijatan utisak u njegovom pamćenju? Dešavalo se da prihvati batine bez problema, a ponekad je čak bio i zahvalan. Možda zbog toga što mu je bilo žao i što se pokajao zbog razbijenog prozora? Zar nije dovoljno propatio zbog svoje greške, da bi podneo još i fizički bol? Da li su batine ubedile Toma da ga roditelji ne razumeju kao osobu i da ne mare za njegova osećanja? Zar mu u to vreme nije bila potrebnija roditeljska toplina od stroge kazne? Ako je tako, kako su to mogli da znaju Tomovi roditelji? Kako su mogli da znaju koji je oblik discipline tada bio najprikladniji? Šta mislite, dragi roditelji? Treba li unapred da odlučimo kako ćemo da vaspitavamo dete? Mislite li da treba da budemo dosledni u tome? Koliko dosledni? Treba li da kažnjavamo dete kad god je neposlušno? Ako treba, da li uvek na isti način? Ako ne treba, koje su druge mogućnosti? Šta je disciplina? Da li disciplina i kazna imaju isto značenje? Treba li da proučavamo samo jednu teoriju o vaspitanju, na primer, Delotvoran program vaspitanja (Parent Effectiveness Training) i da se pridržavamo samo njenih načela? Ili da primenimo vlastiti razum i intuiciju? Ili od svega pomalo? Koliko? Kada?

Svaki savestan roditelj se u današnje vreme hvata u koštac s ovim pitanjima. Bombarduju nas knjigama, člancima, seminarima i ustanovama koje treba da nam pomognu u vaspitavanju dece. Pristupi su različiti, od toga da ih povučemo za uvo do toga da ih nagradimo slatkišima. Ukratko, kako su roditelji mogli da postupe u ovoj situaciji i disciplinuju Toma, a istovremeno sačuvaju blizak i topao odnos s njim? Kasnije ćemo razmotriti to teško pitanje. Mislim da se svi roditelji slažu da je vaspitavanje dece danas naročito teško. Jedan od razloga je taj što veliki deo detetovog vremena kontrolišu drugi i utiču na njega; na primer, škola, crkva, komšije i vršnjaci. Zbog toga mnogi roditelji ne osećaju da bitno utiču na decu, bez obzira na to koliko se trude i dobro rade svoj posao.

Suprotno je istina

Upravo je suprotno istina. Sve studije koje sam pročitao ukazuju na to da dom uvek pobeđuje. Uticaj roditelja daleko nadmašuje sve ostalo. Dom ima prednost u odlučivanju koliko će dete biti srećno, sigurno i stabilno; kako će da se slaže s odraslima, vršnjacima i drugačijom decom; koliko će verovati u sebe i svoje sposobnosti; koliko će biti osećajno ili povučeno; kako će da se ponaša u nepoznatim situacijama. Da, uprkos mnogim stvarima koje dete odvraćaju od doma, dom ipak ima najveći uticaj na dete. Ali ne utiče samo dom na to kakvo će dete da postane. Ne treba da grešimo i okrivljavamo dom za svaki problem ili razočaranje. Da bismo ovo pravedno i potpuno razmotrili, treba da uzmemo u obzir drugi najveći uticaj na dete.

Urođeni temperament

Postoji mnogo urođenih temperamenata. Do danas ih je identifikovano devet. Istraživanje koje nam je pružilo ove podatke sproveli su dr Stela Čes i dr Aleksandar Tomas. Podatke su opisali u knjizi Temperament i poremećaji ponašanja kod dece (Temperament and Behaviour Disorder in Children) u izdanju Juniversiti presa (University Press) u Njujorku.

Ova knjiga je proglašena za klasično delo iz ove oblasti i daje veliki doprinos biheviorizmu. Podrobno objašnjava zašto su deca takva kakva jesu. Objašnjava zašto neku decu lakše vaspitavamo nego drugu. Zašto su neka deca simpatičnija i zašto je lakše biti njihov roditelj. Zašto deca vaspitavana u istoj porodici ili pod sličnim uslovima mogu da budu toliko različita. Pre svega, Čes i Tomas su opisali da to kakvo će dete biti ne zavisi samo od okolnosti u kući, nego i od njegovih ličnih karakteristika. To je umnogome ublažilo neopravdanu krivicu usmerenu ka roditeljima čija deca imaju probleme. Nažalost, navika je mnogih (uključujući stručna lica) da u potpunosti krive roditelje za sve što se odnosi na njihovu decu. Istraživanja Česove i Tomasa dokazuju da su neka deca problematičnija od druge.

Osvrnimo se ukratko na njihovo istraživanje. Opisano je devet vrsta temperamenata kod novorođenčađi. Ovo nisu samo urođeni temperamenti (postoje od rođenja), nego osnovne crte deteta koje će i kasnije da ga karakterišu. Na karakteristike može da utiče detetova okolina; međutim, temperament je dobro i potpuno ukorenjen u dečijoj ličnosti, ne menja se lako i može da ostane isti celog života. Devet urođenih temperamenata su:

1. Aktivni nivo je stepen motornih aktivnosti deteta i utvrđuje da li je dete aktivno ili pasivno.
2. Ritmičnost (redovnost nasuprot neredovnosti) određuje predvidivost funkcija kao što su glad, obrazac hranjenja, obavljanje nužde i ciklus spavanja i buđenja.
3. Približavanje ili povlačenjeje prirodan odgovor deteta na nove podsticaje kao što su nova hrana, igračka ili osoba.
4. Prilagodljivost je brzina i lakoća s kojom se menja trenutno ponašanje posle promene sredine.
5. Jačina reakcije je količina energije utrošena za izražavanje raspoloženja.
6. Prag reakcije je stepen jačine podsticaja koji je potreban da bi došlo do reakcije.
7. Kvalitet raspoloženja (pozitivno raspoloženje nasuprot negativnom): nestašno, vedro, veselo, prijateljsko, za razliku od neprijatnog, plačljivog, neprijateljskog ponašanja.
8. Nepostojanost određuje uticaj spoljašnje sredine na smer trenutnog ponašanja.
9. Obim i istrajnost pažnje je dužina nekog vremenskog perioda tokom kog se dete bavi nekom aktivnošću, i nastavak aktivnosti uz ometanje.

Treći, četvrti, peti i sedmi temperament imaju veliki značaj kod utvrđivanja da li će nam biti lako ili teško da vaspitamo to dete. Dete s visokim stepenom reaktivnosti (vrlo „emocionalno“); dete koje se u nepoznatim situacijama uglavnom povlači („povučeno“); dete koje ima problema u prilagođavanju novim situacijama (ne može da toleriše promene); ili dete koje je uglavnom loše volje – ova deca su prilično podložna stresu i osetljiva na velika očekivanja roditelja. Odrasli im nažalost pružaju manje ljubavi i pažnje. Ono što treba da naučimo je da su osnovne karakteristike deteta povezane s vrstom majčinske nege i odgoja koji dobija.

Čes i Tomas su uz pomoć ovih devet temperamenata uveli brojčane vrednosti u ocenjivanju novorođenčadi. Tako su lako mogli da predvide koja će deca biti „dobra“, što znači da ćemo o njima lako da se brinemo, s njima ćemo lako da uspostavljamo dobar odnos i lako ćemo da ih vaspitavamo. Decu o kojoj ćemo teško da se brinemo, teško uspostavljamo odnos s njima i teško da ih vaspitavamo, nazvali su „teškim bebama“. Takva deca će od svojih majki da zahtevaju mnogo više nego „dobre bebe“ od svojih. Zatim su upoređivali napredak dece u zavisnosti od vrste majčinske nege koju su dobijala. Čes i Tomas su proučavali bebe „brižnih“ majki (onih koje su želele svoju decu i pružale im ljubav kako bi se ona osećala prihvaćenom). Sproveli su i dva istraživanja o „nemarnim“ majkama (onima koje su svesno ili nesvesno odbacivale svoje bebe i nisu im pružale ljubav kako bi se deca osetila prihvaćenom).

„Dobre“ bebe i „brižne“ majke su odlična kombinacija. Ova deca se dobro razvijaju i to sa skoro nimalo negativnih posledica.

„Brižne“ majke su imale problema s „teškim“ bebama, ali su te situacije najčešće imale pozitivan ishod. Ova deca su se dobro razvijala u atmosferi ljubavi koju su im majke pružale.

„Dobre“ bebe čije su majke bile „nemarne“ uglavnom nisu tako dobro napredovale. Imale su više poteškoća nego „teške“ bebe s brižnim majkama. Njihova iskustva su češće loša nego dobra.

Ne iznenađuje da su „teške“ bebe s „nemarnim“ majkama najgore prošle. Ova deca su bila u tako teškom položaju da su ih s pravom nazvali „visoko-rizičnom“ decom.

Ono što se dešava s ovakvom decom zaista je srceparajuće. Nalaze se u opasnosti od svega što možemo da zamislimo, od zlostavljanja do napuštanja. To su stvarno visokorizična deca. Ako sve ove dragocene podatke sagledamo zajedno, doći ćemo do jako važnih činjenica. Pre svega, detetovo napredovanje ne zavisi samo od atmosfere u kući i od roditeljskog vaspitanja. Osnovne urođene karakteristike svakog deteta imaju veliki uticaj na to kako će se ono razvijati, napredovati i sazreti. Ove crte takođe utiču i često određuju koliko će biti teško ili lako brinuti se o detetu i koliko to može biti razočaravajuće za njegove roditelje, što utiče na njihov odnos prema detetu. To je dvosmerna ulica.

Ti podaci su pomogli mnogim roditeljima iz moje svakidašnje prakse koji su osećali krivicu. Druga važna stvar koju roditelji moraju da nauče jeste da je majčinska briga (i očeva naravno) mnogo važnija za razvoj deteta od njegovog urođenog temperamenta.

Iako je teže da vaspitamo „teško“ dete, za konačan ishod mnogo je važniji uticaj emocionalnog vaspitanja. Roditelji mogu da utiču na urođene temperamente na pozitivan ili negativan način. O tome govori ova knjiga. To je neka vrsta priručnika koji govori kako da se odnosimo prema detetu da bi ono odraslo na najbolji način i kako da mu pružimo emocionalnu negu koja mu je toliko potrebna. Nemoguće je razmotriti sve aspekte vaspitanja dece. Zbog toga sam izdvojio samo najosnovnije podatke potrebne za uspešno vaspitanje. Činjenica je da mnogi roditelji vole svoju decu i da pretpostavljaju da im tu ljubav i pokazuju. Danas je to najveća greška. Većina roditelja ne pokazuje svoju iskrenu ljubav deci, i to zato što ne znaju kako. Zbog toga mnoga deca ne osećaju da su iskreno i bezuslovno voljena i prihvaćena.

Verujem da je to uzrok većine problema koje deca imaju. Ako roditelji nemaju čvrstu vezu ljubavi i vezanosti sa svojom decom, sve ostalo (disciplina, odnosi s vršnjacima, uspeh u školi) gradiće se na lošim temeljima i iskrsnuće problemi. Ova knjiga pruža bitne savete o uspostavljanju odnosa ljubavi.

Nastavak

Odlomak iz knjige "Kako stvarno voleti svoje dete", dr Ros Kembel

("Kako stvarno voleti svoje dete" je knjiga koja je postala bestseler međunarodnih razmera. Novina ovog novog, proširenog izdanja jeste poglavlje o kontrolisanju dečijeg gneva. Pored toga, dr Kembel govori o ključnim stvarima koje vašem detetu pomažu da pronađe ljubav i emotivnu ispunjenost:

• fizički dodir
• gledanje u oči
• usredsređena pažnja

Dr Ros Kembel govori iz ličnog iskustva, kao otac dvojice sinova i dveju ćerki, kao i na temelju svojih čestih predavanja o odnosima roditelj-dete. On radi kao vanredni profesor na odseku za pedijatriju i psihijatriju na Univerzitetu države Tenesi. Napisao je još bestselere "Kako stvarno voleti svog tinejdžera", "Deca u opasnosti" i druge.)

1 1 1 1 1 Ocijeni 0.00 (0 Glasova)
  1. Najnovije
  2. Najčitanije

Zdravko Vucinic: Prirodno lijecenje neizlecivih bolesti

Zdravko Vucinic: Kako procistiti organizam

Sasvim drugacije sa Zdravko Vučinić,specijalistom prirodnog lecenja

SASVIM DRUGAČIJE sa specijalistom prirodne medicine Zdravkom Vucinic

Portal BUDITEZDRAVI.info pokrenut je 2012. godine i namijenjen je svim ljudima u Crnoj Gori, regionu i širom svijeta koji govore jezicima naroda bivše Jugoslavije, a koji su zainteresovani da se kvalitetno informišu o svim aspektima zdravlja.

Opširnije

Najbolje ocijenjeni

  • 1
Copyright © 2012 Institut za prirodnu medicinu Podgorica. Sva prava zadržana.
Codepixel
Izrada sajta